Srpski prosvetitelj Dositej Obradović - umiljati način pričanja

Srpski prosvetitelj Dositej Obradović - umiljati način pričanja

Prva od visokih književnih odlika Dositejevih jeste, nesumnjivo, njegov izraziti pripovedački dar, njegovo lako, neposredno i prirodno izlaganje, njegov zaista "umiljati način pričanja".

Taj svoj prirodni dar on je godinama vaspitavao i izoštrio ga čitajući na svojim brojnim putovanjima i studijskim boravcima najbolje stiliste i pisce iz stare klasične i iz ondašnje moderne evropske književnosti. Kada se tome doda i činjenica da je Dositej počeo da objavljuje svoja dela tek u svojim zrelim godinama, kada je već bio pun znanja i životnog iskustva, razumljivo je onda što je njegovo prvo štampAno delo, Život i priključenija, pokazalo odmah da ga je pisao čovek koji je već bio izgrađen pisac i koji za svoje misli i svoja osećanja ume uvek da nađe odgovarajuKi književni izraz.

Tako već sam početak njegove autobiografije, a naročito njegov predgovor ("Predislovije"), pokazuje njegovu izvanrednu sposobnost da odmah zadobije pažnju čitaoca svojim iskrenim i neposrednim ispovestima, a tako isto i svojim često poetski nadahnutim mislima i refleksijama. "Slatka je stvar i puna bezlobne zabave i utješenija spominjati se svojih prošastih vremena, od samog nezlobivog detinjstva i vesele mladosti do mužeskog vozrasta i zrele starosti", kaže on tu, da zatim odmah, sa istom filozofskom mirnoćom i vedrinom konstatuje da takva sećanja nisu mogućna "u vreme mladosti, u kome krv naša vri, a misli neprestano lete". Izlažući zatim svoje detinjstvo, svoja prva lutanja i zablude, svoja rana oduševljenja i razočarenja, on sa mnogo živopisnih detalja daje realističku sliku ljudi i događaja, tako da mnoge ličnosti iz njegove autobiografije imaju često svu ubedljivost i umetničku uobličenost likova iz kakvog romana. Takav je, na primer, slučaj sa hopovskim igumanom Teodorom Milutinovićem koga je Dositej opisivao sa naročitim simpatijama. Sa pravim pripovedačkim darom oštrog zapažanja i sa mnogo smisla da odmah prozre i oceni ljude sa kojima je dolazio u dodir, Dositej nam je dao vrlo živu i upečatljivu sliku ovog zanimljivog čoveka ispod čije se spoljne grubosti i naprasitosti krilo u osnovi dobro srce i zdrav razum. "Između sviju njih — priča Dositej, opisujući svoj prvi susret sa hopovskim kaluđerima — najbolje sam upazio jednog koji u sredi sviju seđaše. Brada mu pokratka, okrugla, vlasi na glavi bele kao sneg, a obraz čist i mlad, pun mleka i ružice; pogled drznoven, no u isto vreme Ljubak i milostiv; oči pune života i neke osobite slabosti. Kako me je pogledao, predobio je sve srce moje ..." Takvi su i opisi i mnogih drugih ličnosti raznih narodnosti, raznih staleža i zanimanja sa kojima je Dositej dolazio u dodir na svojim brojnim putovanjima...

Uz ovaj svoj prirodni dar lakog i živog pripovedanja, Dositej je kao pisac imao isto tako i lepo razvijeno osećanje za lepote pejzaža i uživanje u prirodi . . . Živeći još u svom ranom detinjstvu na selu i u prirodi, putujući, zatim, po zemljama sa vrlo raznovrsnim klimama i pejzažima, počevši od severnjačkih predela Rusije i Poljske, pa sve do pitomih arkadijskih grčkih ostrva, Dositej, osetljiv i prijemčiv za utiske kakav je bio, nije mogao ostati ravnodušan prema lepotama tih predela, i zbog toga je i u svom živopisu i svojim privatnim pismima davao često oduška oduševljenjima te vrste. Tako, na primer, sećajući se svoga puta od Sremskih Karlovaca do Iriga, on se i u svojim zrelim godinama živo sećao lepota fruškogorskog pejzaža, kojima se bio napajao još u svom dečačkom dobu:

"Ide se sve pokraj jednog potočića, pored koga stoje nasađeni veliki orasi i druga drveta koja ga osenjavaju i čuvaju od sunca. Na levoj strani vide se brda i holmići (humići), pokriveni s vinogradi i voćnjaci. S desne strane potoka pružila se jedna veselovidna dolina, sva pokrivena i ukrašena s livadama, puna trave i cveća selnoga. A s one strane doline, rekao bi da su carske bašče. Vinograd do vinograda, okruženi plodonosnim drvećem; brdo nad brdom, hum nad humom, kao da se jedan na drugoga drugoljubno naslonio..."

Sa tom urođenom navikom da uživa u vrlo raznovrsnim pejzažima i predelima, Dositej je to činio i kada je putovao pod najtežim okolnostima, ali uvek sa lepim osećanjam mere i iskrenosti. Opisujući, na primer, kako je iz Plaškoga, ostavši bez novaca, krenuo, da peške preko Like i Krbave, i vrletnog Velebita, ode u Dalmaciju, on sa vedrinom čoveka koji je navikao da lako snosi sve tegobe puta uzvikuje: "Proleće, krasota vreme! ... pođem i sam . . . sve pevajući da se gore i doline razležu. Jošt da se nisam gdigodi pastirskih pasa plašio, činilo bi me se" — dodaje on tu, šaleći se sam sa sobom — "kao da na Pegazu (krilatu) konju jašem". — Slična oduševljenja prirodnim lepotama nisu napuštala Dositeja čak ni u njegovoj starosti ... U tom pogledu naročito je karakterističan utisak koji je na starog Dositeja ostavio Beograd i njegova bliža okolina kada se 1807. bio nastanio u njemu. Iako navIknut na život u besprekorno uređenim evropskim gradovima, Dositeju za vreme boravka u Beogradu nije nimalo smetala ni njegova zaostalost ni njegova orijentalno-turska zapuštenost. Umesto toga on se iskreno divi

prirodnim lepotama hajdučke česme u Košutnjaku, a u jednom pismu svome prijatelju St. Konstantinoviću ovako opisuje položaj Beograda:

"Ne znam je li vam poznato kakav je prekrasan Beograd naš (srpski) što se kasa mestopoloženija. Ja sam podosta gradova i mesta vidio, ali ove predivne, zdrave i velikolepne situacije (položaja), krome Carigrada, čini mi se da na zemlji nema. Zaista jest nešto bajno! A šta će jošt biti kad ga majstorija uredi i ukrasi!"

U doba kada se počeo formirati kao pisac i kada je samo za sebe i za svoju najbližu okolinu počeo da pravi prve književne pokušaje, Dositej je proveo više godina u našim krajevima gde je na izvoru mogao upoznati sve bogatstvo i svu izražajnu moć i našeg narodnog jezika i naših narodnih umotvorina. Kao darovit pisac, Dositej je vrlo dobro osetio slikovitost i živopisnost pojedinih narodnih izraza, a naročito narodnih izreka i poslovica, i zato ih je u kasnijim svojim delima obilato koristio. Tako je on u svojoj autobiografiji, u Basnama, u Sovjetima, Sobraniju, pa čak i u svojim privatnim pismima vrlo često uplitao u svoj stil i svoje izlaganje pojedine narodne izraze, prozne i stihovane, zatim kratke pričice i anegdote. Uporedo sa tim narodnim izrekama i pričanjima, Dositej je isto tako obilato koristio i razne izreke mudrih ljudi, i kratke pričice i anegdote koje je znao u velikom broju zahvaljujući svojoj bogatoj lektiri stare klasične i novije evropske književnosti. To večito uplitanje našeg narodnog folklora i mudrih izreka i anegdota iz stranih literatura predstavlja, takođe, jednu od ne malih odlika Dositejeva književnog stvaralaštva. Zahvaljujući njoj, Dositejevo izlaganje je izbeglo monotoniju i ukalupljenost koje obično prate moralističko-didaktične spise, i zbog toga je njegov način pisanja uvek slikovit, živ i zanimljiv...

Ali jedna od najlepših i najznačajnijih odlika Dositeja kao pisca jeste njegov veliki smisao za dobroćudnu šalu i zdrav humor. Jer taj skromni i mudri čovek, koji je voleo život i ljude i koji je u svom širokom, čovekoljublju imao mnogo razumevanja za sve ljudske mane i nedostatke, umeo je često da, kao odličan kozer i pripovedač, načini uspelu šalu i na svoj i na tuđ račun. Taj njegov izuzetni dar za humor nije do sada bio mnogo ni zapažen ni istican, a on u stvari predstavlja jednu od osnovnih draži koju lektira Dositejevih dela može imati i za današnjeg čitaoca. Vaspitavši svoj književni ukus na delima odličnih zapadnoevropskih, a naročito francuskih i engleskih pisaca, on je bio svestan vrednosti zdravog i dobrog humora i zato se nije ustručavao da ga upotrebi i na mestima na kojima je za njega kao pisca to moglo biti u ono vreme čak i opasno. Tako, na primer, izlažući podsmehu u prvom redu svoje autobiografije svoje religiozne zablude o svetinjičenju i svoja fanatična verovanja u besmislene priče i legende, on se u jednom momentu obraća čitaocu: "Ljubezni čitatelju, ti mi se smeješ, i pravo imaš; i ja se sam sebi smejem; niti mi je pravo samo drugom smejati se; dobro je i sebi katkad". "Jer, — nastavlja on dalje, — "mi se smejemo onima koji su negda magarcu, na kome je Hristos jahao, praznik praznovali; a sami se sebi ne smejemo verige (Petrove) praznujući... A, ako ćemo po duši pravo suditi, kad ne pristoji Hristovo magare praznovati, mnogo manje apostola Petra verige".

Autor:Dragoljub Pavlović

Podeli ovu vest

15/08/2014 0 comment

Raške Duhovne Svečanosti je najznačajnija kulturna manifestacija našeg kraja koja uspešno čuva tradiciju i kulturu našeg kraja već punih trinaest godina.Ona se svake godine održava u periodu poslednje nedelje jula kada se održava međunarodna likovna kolonija „Jelena Anžujska" i u nedelji preobraženja kada traje zabavni program Raških Duhovnih ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

11/11/2018 0 comment

Nijedna druga zemlja učesnica Velikog rata nije tako skupo platila svoju slobodu kao Srbija. Ostala je istina okađena tamjanom, zalivena kapima krvi ...

29/10/2018 0 comment

Najstarije pronađene naseobine ovog kraja potiču iz srednjeg neolita (mlađeg kamenog doba), oko 2600 godine pre nove ere. Pre otprilike 3000 godina, ...

09/11/2018 0 comment

 U Čurugu se više od 100 godina  proizvode svilene bombone. Šarene, jednobojne, žele, orasnice, okruglaste... ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!