Srpski stričevi, srpske "čiče" - oduvek duboko poštovani

Srpski stričevi, srpske "čiče" - oduvek duboko poštovani

Od svih novina, što ih Srbija tako obilno pruža oku zapadnjaka, nijedna ne izražava bolje pravi narodni duh, nijedna ne čini to tako slikovito i primamljivo kao čiče u vojsci.

Čiča znači "stric" u Srbiji, gde ljudi stare brže no igde drugde na svetu, i tako se zovu ljudi stariji od 30 godina. Ali čiče iz poslednjeg poziva imaju preko četrdeset godina, pa na više. Izgleda da Srbin nije nikad suviše star da se bori.

Oni ne nose uniforme, ovi vojnički patrijarsi i u maršu pružaju sliku u isto vreme smešnu i dirljivu. I jedna od mnogih stvari koju su Srbi imali da podnesu bila je da gledaju kako na stotine njihovih deda umire u prljavim ritama, neumiveni, na umoru od gladi, modri od studi, okupani kišom; mnogi od njih u bolovima od reume, grčeva, neuralgije; sklapajući svoje oči baš onda kada i njihova otadžbina broji zadnje dane.

Čiče su mene prvo i dočekale u Srbiji. Nikad neću zaboraviti šta sam osećao kada sam u Đevđeliji, gradu na granici Grčke i Srbije, pogledao iz voza i vidio mog prvog čiču. Pitao sam se da li je to tip srpskog vojnika, jer nije izgledao nijedan mlađi do sedamdeset godina, uprkos njegovog širokog osmejka kada je vidio Amerikance.

Bilo je to sredinom leta, toplo kao u južnoj Italiji, ali je taj čovek bio odeven kao što se mi odevamo u vreme mraza. Na svojim plećima nosio je vuneni ogrtač od kavene tkanine. O ogrtač prikačena je kukuljača, koju je nabijao na glavu za vreme kiše, i koja je celom njegovom odelu davala kaluđerski izgled.

Ispod ogrtača nosio je kožuh bez rukava od jagnjeće kože, sa debelom vunom okrenutom unutra. I to u mesecu julu. Ispod kožuha bila je košulja od platna, tkanog kod kuće. I nosio je čakšire, tesno priljubljene uz kukove i kolena, ali se pozadi širiše kao kesa. Na nogama je imao debele vunene čarape, koje su išle preko čakšira čak do kolena, okićene šarama sjajnih boja. Na nogama su mu bili opanci, pola cipele, pola sandale. Njegov lak skok pri ustajanju nagoni čoveka da zaboravi na njegove godine.

I taj čovek, čiji se sav život sastoji u tome da čuva ovu usijanu železničku traku dok njegovi sinovi i unuci umiru na granici, opet se veselo osmehuje.

I gledajući ga tako u onom prahu i žezi, dođoše mi na um stihovi Lanierovi:
Na što će mi ova paučina na meni/ Kad je nada mnom već pauk spleo mrežu svoju?

Ali ti mi stihovi dođoše na um zato što tada nisam poznavao Srbiju. Dugo i dugo još neće pauk splesti svoju mrežu nad ovim čičama. Blizu milion Nemaca, Austrijanaca i Bugara iskusili su to nekoliko meseci docnije, ali otkos, hvala Bogu, nije padao samo na jednoj strani!

Koliko se naš voz više pružao u Srbiju, utoliko je raslo naše poznanstvo sa čičama. Kod svakog malog mosta bilo ih je po četiri, dva na svakoj strani, gde su živeli u malim šatrama od šipražja. Na stanicama izlazile su čitave čete čiča, u čudnovatim grupama, s puškama raznog kalibra obešenim o njihova koščata ramena (...)

Mobilizacija starih ratnika

U Srbiji čiča je uvek uživao najdublje poštovanje i ljubav, i s punim pravom. Ali posle ovog rata oni će biti deset puta više poštovani i ljubljeni u svojoj otadžbini. Mladi vojnici, odmorni i potpuno opremljeni i naoružani, čekali su ih u neprijateljskim šančevima na Drini i ovi starci nisu se nadali da će ih moći zaustaviti.

Dobro su znali kuda idu, nisu se odavali maštarijama. Ja sam imao nekoliko hiljada cigareta i delio sam ih među čiče i iz njihovih reči, kojima su mi se zahvaljivali, ja sam shvatio koliko se nadaju da će se jednom vratiti natrag. Kad sam jednom prosedom starcu dao sto cigareta, reče on preko tumača: "Ovo će biti dosta za života!"

Ali ni on ni ostali ne behu ni zabrinuti ni veseli. Neko mora da pođe, izbor je pao na njih i to okončava priču. Zbrisani su kao što se trupe mogu zbrisati, izginuli su skoro do poslednjeg čoveka. I tokom strašnih idućih deset nedelja, gdegod su stupali u borbu ovi ljudi poslednjeg poziva, junački su se odlikovali.

Mnoga priča se priča, ali junačka odbrana Čačka je najznačajnija. Čačak se nalazi na uskotračnoj užičkoj železnici, jednoj sporednoj grani istočne železnice. Nedaleko na jug nalazi se Kraljevo. Kada su Bugari pri prvom svom udaru, zahvaljujući svom nadmoćnom broju, došli blizu Niša, prestonica je preseljena u Čačak, za koji se držalo, da je privremeno osiguran. Ali Nemci, kao i obično, ne dođoše sa strane sa koje su bili očekivani. Preko najtežih puteva oni navališe odjednom na novu prestonicu sa severozapada, nagoneći vladu da se seli na jug, prvo u Kraljevo, onda u Rašku, Mitrovicu, Prizren pa Skadar.

Čiče su branile Čačak. Tri puta su Nemci oteli grad od njih, ali su ga čiče svaki put povratile. Tek onda kada ih je četiri petine bilo onesposobljeno za borbu, mogli su Nemci konačno zadržati Čačak.

Sa puškama svih mogućih kalibara, i suviše stari za prave vojnike, isključeni iz tri poziva, čiče iz Čačka sukobile su se sa vojskom, kakvu je samo Nemačka bila u stanju da otpravi, potpuno opremljenom, sjajno snabdevenom i koja je sve jasnije uviđala da se pred njom lomi cela jedna država. Ali čiča zna ne samo kako da se ceo dan održi na suvom hlebu od pola funte, nego zna i kako da se zakloni za drvo i kamen. Kad je video, da se Srbija nalazi u samrtnim mukama, on je želeo samo jedno - da i on umre s njom.

Ja držim da su čiče protužile za svojom otadžbinom više no ma ko drugi. Većina od njih provela je svoj život u slobodi njenoj. Oni ne mogu, poput školovanih Srba, da vide sjajnu zvezdu Srbije iza crnog oblaka, koji se nadvio nad njom (...)

Sedam dana po padu Čačka susreo sam jednu četu iz poslednjeg poziva na vrhu jedne crnogorske planine. Bilo je to onih dana kada nisu imali nikakve hrane, kada su gledali kako na njihove oči padaju stotine njihovih drugova; mrtvi od gladi, studi, iznurenosti; kada ne osta nijedne stope srpskog slobodnog zemljišta; kada su bili odvojeni od svojih porodica po svoj prilici zauvek, u najboljem slučaju za čitave godine; kada ih je pritisla beda koju čovek nije u stanju da izdrži...

I na moje najveće iznenađenje, čiče su išle putem i pevale!

Preuzeto iz knjige Ratomira Damjanovića Raspeće Srbije, Itaka, Beograd, 2014.Beleška o autoru
Fortijer Džons (1893 - 1940) je američki novinar koji 1915. godine izveštavao iz Srbije i sa srpskom vojskom je prešao preko Albanije. O svojim ratnim danima u Srbiji objavio je u Njujorku 1916. godine, knjigu "Sa Srbijom u izgnanstvo - doživljaji jednog Amerikanca sa neuništivom armijom". Knjigu je posvetio "srpskim čičama".

 

Podeli ovu vest

30/01/2017 0 comment

Imena ljudi ili antroponimi pripadaju sloju najstarijih reči. U ovu kategoriju ulaze lična i porodična imena. Lična imena se dele na prava imena (Miloš, Miodrag, Petar; Milena, Milica, Marija), imena odmila ili hipokoristike (Mija ili Mijo, Mile, Mila ili Milo, Pera ili Pero; Mika, Mara) i nadimke (Brka/Brko, Zec; Gara, Čigra), a porodična ...

10/07/2018 0 comment

NikolaTesla, slavni srpski naučnik jedan je od najvećih svetskih genijalaca svih vremena. Možda ste se zapitali,kako je postizao vrhunsku ...

23/06/2019 0 comment

Na samo šest kilometara od Velike Plane, ušuškan u kotlini i okružen šumom, nalazi se svetinja od izuzetnog značaja za ...

19/07/2019 0 comment

Izložba „Božanska inspiracija Miroslavljevo jevanđelje“biće otvorena 20. jula u Palati u Tvrđavi Golubac u 19.00 časova. Izložba je ...

13/07/2019 0 comment

Ponuda jabuka sa srpskih voćnjaka ima tradiciju dužu od dva veka. Neke stare, autohtone vrste više ne krase naše krajeve, ali postoji ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!