Nije samo kiša koja natapa pločnike Njujorka i Nju Džersija ta koja asocira i podseća na vreme koje je ostalo za nama u Srbiji, na onaj uzas koji je proživela, na one ljudske patnje i tragedije, na one kojih više nema. Koliko god je fudbal taj koji spaja i zbog koga su, uostalom, srpski reprezentativci i došli ovde u Ameriku, a otići će, potom, i u Brazil, još su srca puna tuge.

Bane Ivanović je još u avionu, na 10.000 metara, pričao o tome kako se sada ne sme stati i glasno se pitao hoće li naš narod i tamo kod kuće i ovde u dijaspori nastaviti da pomaže.

Pitanje svih pitanja i nada da će tako biti. Voda se povlači, ali je ostavila velike posledice i sada veliko srpsko srce ne sme da stane. Da se povuče kao ta prokleta bujica.

- Mi smo sada ovde u Americi i naš posao je da igramo fudbal, ali i da pobedama pomognemo našem napaćenom narodu. I to je drugi deo naše misije - kaže Bane.

U pravu je Ivanović. Svuda i na svakom koraku Srbi moraju da pokažu da su veliki. Pogotovo ovde, gde su dočekani sa toliko ljubavi. U Njujorku je manje naših ljudi nego što će ih biti u Čikagu, gde se očekuje poseban doček, ali se tek na stranom tlu sazna pravo značenje reči - koreni.

O Obrenovcu, kao paradigmi stradanja naroda od poplava, i drugim gradovima i selima koji su osetili bes nadiruće vode, govorio je biranim rečima i Aleksandar Kolarov:

- Tamo, kod kuće, fudbal nije bio u prvom planu, a kako bi i bio kada je voda bila svima do grla. Sada se stanje u Srbiji stabilizovalo i opet fudbal dolazi na svoje mesto. Naš zadatak je da i ovima ovde i onima tamo dobrim igrama i rezultatima ulepšamo naredne dane. Mi to možemo, mi to hoćemo...

Divili smo se našim sportistima koji su odmah pritekli u pomoć, i finansijski i na druge načine, eto, i ovde u moćnoj Americi osećamo tu strast koja nije nestala. Fudbalski reprezentativci samo nastavljaju tu nit zajedništva koja često zna da se prekine. Valjda više neće.