Rajac predstavlja jednu od najatraktivnijih planina u kompleksu Valjevskih planina. Ova planina, koju su stari putopisci zbog lepote njene prirode protkane šumarcima i cvetnim livadama nazvali RAJEM NA ZEMLjI nalazi se u severozapadnom delu Srbije.

Oj, oblače, nemoj na kosače,
otiš’o mi dragi na košenje,
nije odn’o gunja ni amrela,
pokisnuće košuljica bela…“

Ovo je pesma kojom se svake godine oglasi reka kosača, vodonoša i trubača koja se slije na Kosidbu na Rajcu.

Kosidba na Rajcu je turistička manifestacija koja simbolično predstavlja mobu i svečan završetak košenja planinskih livada.

Stari običaj okupljanja mobe radi svršavanja važnog posla i takmičenje najboljih kosača na

Planinskim livadama Rajca, uz tradicionalni kulturno-umetnički program, narodno poselo i izložbu poljoprivredne mehanizacije, okupiće i ove godine od 17. do 19. jula goste iz raznih krajeva.

Takmičari se nadmeću u košenju planinske trave. Kosači su u narodnoj nošnji, sa slamenim šeširima i izvezenom, šarenom torbom na ramenu. Samo takmičenje je prilika da učesnici pokažu svoju veštinu. Najveštiji se brzo izdvoje. Oni manje vešti ih krišom posmatraju, kradu im zanat… na kraju kosidbe najveštijeg, a obično i najizglednijeg, po nošnji, stasu i pesmi proglašavaju za Đidiju ili Kozbašu. Na sledećoj Kosidbi on je taj koji predvodi kosače.

Na dan Kosidbe, ujutru oko devet sati, počinje okupljanje učesnika mobe. U živopisnim narodnim nošnjama su kosači, vodonoše, domaćice, trubači i pevači.
Uz zvuk trube, odigra se Đidijsko kolo, otpeva kosačka pesma:

„Oj, kosači, gde ćemo na mobu,

Il’ na Rajac il na Dobru vodu…

A potom povorka u svečanom defileu krene prema vrhu planine do livade gde se održava kosidba.
Kosači, u letnjim narodnim nošnjama, zauzimaju svoje mesto, složno i snažno zamahuju kosama koje fijuču i režu tvrdu planinsku travu. Vodonoše su tu da kosačima utole žeđ, vodom iz testija, donesenom sa hladnih planinskih izvora.
Iz bardaka se služi ovdašnja, nadaleko čuvena prepečenica, kojom se kosa č i krepe, od nje se dobija snaga i bolje kosi, a manje pije voda za vreme teškog rada na petrovdanskim žegama.

Miris svežih otkosa meša se sa mirisom kosačkog ručka koji na koševini postavljaju domaćice – ručkonoše.

Po završetku kosidbe, livadama prodefiluje i moderna poljoprivredna mehanizacija. A onda se svi okupe oko pozornice da pozdrave najbolje kosače i da još jednom odmere Đidiju koji će povesti narednu Kosidbu…