Ko je momak koji stvara buru u bazenu i ima oči poput uplašene srne kada se sve završi? Vodena ala i povučeni i mirni mladić u „civilu"? Novi sportski junak Srbije, Velimir Stjepanović, oduševio je zlatnom medaljom prvog dana Evropskog prvenstva u Berlinu.
Kako je samo stigao do nje... Do 300 metara bio je za oko dve i po dužine ispred ostalih, prilikom poslednjeg okretaja imao je „samo" 98 stotinki prednosti ispred Italijana D Ariđa, ali poslednjih dvadesetak metara i njega je „oduvao". Onakva dominacija, odavno nije viđena.
Da je jurio za novcem nikada ne bi bio naš. Srce, međutim, nema cenu. Barem njegovo. Hvala mu na tome...
- Da sam bronzu na Svetskom kupu u Dubajiu osvojio za Emirate, dobio bih auto, novac, stan. Srbija mi nije dala ništa, ali ja sam okej s tim - rekao je prošle godine naš as, već sada može da se konstatuje plivačka legenda Srbije.
Na sva blaga ovog sveta treba ostati imun. Ljudina je naš Velja. Možda ga i nezasluženo svojatamo, ali tako je. On je naš. Srpski „torpedo"
- Zovem se Velimir Stjepanović. Ne zvuči to baš tako dobro u društvu sa engleskim džonijima i džejmsima, ili sa muhamedima iz Emirata. Materijalna strana mi nikad nije bila važna.
Poreklom je iz sela Čengići, u Semberiji. Još kao dečak stavljen je pred izbor: Srbija, ili Bosna i Hercegovina?
- Nijednog trenutka se nisam dvoumio. Srbija je prirodan izbor. Nama iz Semberije je Beograd blizak, zbog istorije, patriotizma. Dobio sam državljanstvo i postao reprezentativac Srbije. Izuzetno mi je važan osećaj pripadnosti otadžbini i ponosan sam što se takmičim pod srpskom zastavom - reče pre tri godine, kada je skrenuo pažnju na sebe.
Ne postaje se prvak Evrope zato što to neko poželi da bude. To mora da se zasluži, krvavim radom. I ni tada ne mora da se ostvari. Bez toga, međutim, o medalji ne možete ni da razmišljate.
- Kada treniram budim se u pet ujutru, pojedem bananu, ulazim u kola i na bazen stižem u pet i dvadeset, deset minuta kasnije sam u bazenu. Plivam do osam. Kada se vratim sa fakulteta odmoram se pola sata, pa na popodnevni trening. Počinje u 18.00. Tako šest dana u nedelji. Godinama .
Sa sobom uvek nosi laptop, kupaće gaće, telefon, „gagls" i slušačice za avion. Muziku sluša samo na treningu i kad vozi. Navikao je da putuje, pa je već stekao rutinu - spakuje se za desetak minuta.
Uz plivanje trenirao je tenis, svirao klavir, išao na karate. Neko vreme se bavio i fudbalom. Sa starijim bratom samo nije hteo da ide na ples i jahanje - pisao je „Puls".
Kažu da mu više odgovaraju duže staze. Zbog toga što nije toliko visok i što ima mala stopala. Međutim, taktički je sjajan i za Srbiju uvek pliva srčano. Valjda je zato i „odvalio" onako konkurenciju na 400 metara slobodno.
- Nisam neko ko pokazuje emocije, ali drgo mi je kad vidim koliko ljudi navija za mene i kako me hvale.
Pre čuvene trke na Olimpijskim igrama u Londonu, kada je bio brži od Felpsa, Velja je imao 400 pratilaca na Tviteru. Posle te trke - 1600. Posle finala imao je 200 zahteva za prijateljstvo.
Uzor mu je bio Milorad Čavić. Slične su „priče" - jedan došao u Srbiju iz Amerike, a drugi iz Dubajia. Kao sa neba da su nam poslati...
- Kada sam ga upoznao, ostavio je na mene odličan utisak. I trenirali smo zajedno. On je odlilčan primer mlađima, jer je svakom treningu prilazio sa velikom inspiracijom.
Kakvo mu je slobodno vreme. Kao i mnogima u njegovom uzrastu...
- Obično malo duže spavam. Posle doručka sam obavezno na „Fejsbuku". Omiljena serija mi je „Doktor Haus".
Jedan je Velja. Srpski „torpedo".