Anastas Jovanović, dvoroupravitelj kneza Mihaila Obrenovića, bio je jedan od naših prvih fotografa, ali nije bio prvi, kako je zapisao u svojoj Autobigrafiji. Pretekao ga je trgovac Dimitrije Novaković, Srbin iz Zagreba, koji je fotografski zanat izučio kod čuvenog Luja Dagera, čoveka koji je usavršio dagerotipiju – prvu fotografsku tehniku izrade slika na posrebrenim bakarnim pločama.

Dager je prvu dagerotipiju predstavio 1839, a iste godine patent je otkupila francuska vlada i proglasila ga javnim dobrom. Pošto je dobio doživotnu penziju od 6.000 franaka godišnje, Dager je radi popularizacije svog otkrića držao javne kurseve na kojima je podučavao sve zainteresovane. Jedan od njegovih učenika bio je i Dimitrije Novaković, koji se 1839. godine poslom zadesio u Parizu. Čim je savladao ovu tehniku, Novaković je kupio fotografski aparat, a 1840. uradio i prve snimke Beograda i tako postao prvi srpski fotograf.

Ipak, to što je Novaković pretekao Jovanovića za godinu dana, ne umanjuje značaj ovog drugog. Pored toga što je jedan od najboljih srpskih fotografa ikada, Anastas je prvi u Austrougarskoj izradio stereofotografije, fotografske slike koje kada se istovremeno posmatraju u stereoskopu, odaju utisak treće dimenzije.

Prema rečima Gorana Malića, istoričara fotografije, Jovanović je stereofotografijom ovladao 1854. godine, zahvaljujući Vuku Karadžiću, koji mu je skrenuo pažnju da u Beču privremeno boravi neki ruski pukovnik, koji ima neke neuobičajene "obraze" donete iz Londona. "Ja čim dobih to pismo, odem istom gospodinu i on me vrlo ljubazno primi i pokaže mi obraze... Kad videh, udivih se" – pisao je u Autobiografiji – "jer su obrazi bili svako za sebe u jednoj kutiji u koju se gledalo kroz dva stakla, (a) kad sam pogledao ja sam video sasvim plastično ceo lik".

- Anastas je ubedio Rusa da mu pozajmi stereoskop na jedan dan i odmah ga odneo kod optičara, uz čiju pomoć ga je pažljivo rasklopio, tako da Rus ništa ne primeti. Bio je pronicljiv i brzo je shvatio kako stereoskop radi, pa je svoj fotografski aparat prepravio tako da može da snima stereofotografije. Na postolje mu je ugradio šinu dugu šest i po centimetara (prosečan razmak između ljudskih očiju), po kojoj je premeštao objektiv da bi snimio jednu, pa drugu sliku. Ovo su Englezi otkrili godinu dana ranije, ali Anastas o tome nije ništa znao – kaže Malić, i dodaje da je, po svemu sudeći, pomenuti pukovnik, čim se vratio u Rusiju, krajem 1854. godine, patentirao "svoj" stereoskopski fotoaparat.

Jovanović je "uveo u posao" i prvog dvorskog fotografa kod Srba Anastasa N. Stojanovića, čije je pravo prezime bilo je Kara Stojan. Bio je to bugarski emigrant, koga je Anastas uzeo za pomoćnika možda baš zato što je bio neuk i siromašan, pa se njime moglo lako manipulisati.

Od 1858. godine, Jovanović je kao veliki prijatelj Obrenovića postavljen za domoupravitelja dvora, a taj položaj bio je nespojiv sa zanimanjem fotografa, koje je, mada finansijski unosno, bilo malo cenjeno u tadašnjem društvu. Zato je uposlio Stojanovića, dao mu svoju fotografsku opremu, a uzimao veći deo prihoda od prodaje fotografija. Međutim, Stojanović je vremenom ispekao zanat. Kasnije je postao dvorski fotograf na bugarskom dvoru, a njegovi potomci su, najverovatnije, zauzimali tu poziciju sve do Drugog svetskog rata. Stojanović je značajan za istoriju srpske fotografije, jer je potpisao snimke na kojima je zabeleženo povlačenje Turaka iz Beograda, a tvorac je i mnogobrojnih portreta kneza Mihaila i poznatih Beograđana, tokom sedme decenije 19. veka – ističe Malić.

Petar II Petrović Njegoš,fotografski opus Anastas Jovanovića

Srbi su, uzgred, upoznali fotografiju preko putujućih fotografa. Oni su boravili po dve – tri nedelje u svakom mestu, a domaćini koji su im izdavali prostor za atelje, tražili su da ih u zamenu za stan i hranu, obuče fotografiji. Za to je bilo dovoljno oko dve nedelje, o čemu svedoči i oglas popa Milije Markovića iz 1850. godine, u kome zahvaljuje putujućem dagerotipisti Alfredu Dajču, što je od njega "dobru mašinu kupio i ovaj posao za 14 dana naučio".

- Bili su ti mahom stranci, Jevreji, vašarski tipovi, koje su dočekivali sa nepoverenjem. Kada god bi se tih godina u Valjevu ili Čačku desio neki incident, recimo, otrovala se neka baba, odmah bi išli da ispitaju fotografa, koji je bio sumnjiv, jer je petljao sa hemikalijama. O lošem položaju prvih fotografa u Srbiji, uostalom, dovoljno govori podatak da nisu esnafski profilisani sve do početka 20. veka – kaže Malić.

Ipak, u Srbiji su vremenom postali svesni značaja fotografije. Tako je u vreme Balkanskih ratova pri srpskoj vosci formirana je fotografska služba pod komandom komite Dragiše Stojadinovića. U ovoj službi je tokom Prvog svetskog rata služilo nekoliko istaknutih slikara i fotografa, a među njima i Nadežda Petrović, Paja Jovanović, Dragiša Glišić i Milan Miličević.

Nadežda Petrović

Poseban doprinos radu službe dao je dopisnik Njujork heralda iz Pariza, Rista Marjanović, koji je kao prvi fotograf beležio aktivnosti srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Od tih fotografija nastala je izložba "Srbi u ratu 1915″, koju je Marjanović sa uspehom predstavio u većim svetskim gradovima, i na taj način prikupio veća novčana sredstva.
Prva poznata Srpkinja koja se fotografisala obnažena je glumica Olga Ilić. Kao prava Srpkinja, učinila je to iz inata, 1900. godine. Imala je oko dvadeset godina, kada je sa suprugom Kostom došla u Beograd i zaposlila se u Narodnom pozorištu, gde je glavna zvezda bila nešto starija glumica Zorka Todosić. Netrpeljivost između dve glumice je rasla, da bi nakon jedne svađe Todosićeva izdejstvovala da se Ilići vrate u Niš. Revoltirana Olga je dan pre povratka ušla u fotografski atelje Milana Jovanovića, na mestu današnjeg Beoizloga i zatražila od fotografa da je slika golu. Fotografiju je dostavila suparnici kako bi joj poručila da Zorkino vreme ističe dok njeno tek dolazi.

Ukočeni likovi

Postoji više razloga što na prvim fotografijama likovi modela često deluju ukočeno. Ima tu i straha od nepoznatog, a i ekspozicija je bila relativno duga, nekad i po čitav minut. A ne treba zanemariti ni to što je model prislanjao glavu na šiljak, koji bi ga bockanjem po potiljku opominjao da bude miran dok je objektiv otvoren. Kasnije je pozadina na takvim fotografijama brisana da se ne bi video šiljak, pa likovi deluju kao da su nalepljeni na belu podlogu.