Izložba slika akademika Nedeljka Gvozdenovića (1902-1988), jednog od najznačajnijih srpskih slikara XX veka, otvorena je u Galeriji Rima u Kragujevcu i traje do 3.juna.

Posetioci će do 3. juna imati priliku da vide petnaest slika, većinom iz najzrelije faze Gvozdenovićevog slikarstva - šezdesetih i sedamdesetih godinama prošlog veka - kada iz njegovih slika nestaje deskripcije a prostor od okvira za predmete prerasta u osnovnu temu slike. Među izloženim radovima naći će se i neke od najznačajnijih slika Gvozdenovićevog opusa u kojima je najuspešnije ostvario harmoniju u odnosu između "predmetnosti" i čisto slikarskih fenomena, između osećajnosti i misaonosti, između boje i geometrije.

Dugogodišnji profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (1940-1972) i član umetničkih grupa Dvanaestorica i Šestorica, Gvozdenović je bio redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1970) i jedan od osnivača Galerije SANU. Dobitnik je najznačajnijih priznanja iz oblasti likovnog stvaralaštva a njegova dela se nalaze u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu kao i drugim značajnim javnim ali i privatnim zbirkama u zemlji i inostranstvu.
Detinjstvo i ranu mladost proveo je u rodnom Mostaru. Nakon završene klasične gimnazije 1922. godine odlazi u Minhen gde slikarstvo uči u privatnoj školi Hansa Hofmana. Zbog loših materijalnih uslova vraća se u Mostar 1924. godine a zatim se 1926. godine trajno seli u Beograd. Prvi put je javno izlagao na II jesenjoj izložbi beogradskih slikara 1929, a samostalno 1934. godine.

Bio je član grupe „Dvanaestorica"(1937) i jedan od osnivača grupe „Šestorica"(1954).

Od 1940. do 1972. godine bio je profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1963, a za redovnog 1970. godine.

Samostalno je izlagao u Beogradu (1934, 1961, 1970), Mostaru (1965, 1972, 1979), Nišu (1966), Somboru (1972), Zrenjaninu (1973), Aranđelovcu (1969, 1974), Kragujevcu (1975), Budvi, Nikšiću (1976) i Tuzli (1977).
Učestvovao je ne mnogobrojnim grupnim izložbama i predstavljao jugoslovensku umetnost na značajnim međunarodnim likovnim smotrama: Svetskoj izložbi u Parizu (1937), Bijenalu u Veneciji (1952), Bijenalu u Tokiju (1957) i Bijenalu akvarela u Bruklinu (1963).

Prenosimo vam intervju , delove razgovora koje je sa akademikom Nedeljkom Gvozdenovićem vodila Gordana Harašić, nekadašnji kustos Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti.
Razgovori su vođeni u više navrata tokom 1979. i 1980. godine a u celini objavljeni 1987:

Šta je za Vas slikarstvo?

Iako izgleda nekako ogoljeno kad se kaže, ipak je za mene slikarstvo u krajnjoj liniji, slikana površina. Kad kažem slikana površina, za mene to ogromno znači.

Vaše polazište i ishod su znači slikana površina?

Jeste. Sve je slikana površina na kojoj se dešavaju strašne i divne stvari. Znate, slikajući određen broj enterijera imao sam inventar predmeta koji su mi bili dovoljni da me pokrenu. Mislim na ono centralno, a to je obrada površine. Tu je sve! Tu se odlučuje i vodi odlučna bitka. U stvari vrlo je bitna stvar da taj četvorougaonik, koji može biti duži, kraći, manji, veći, po dimenzijama različit. To je jedan svet u kojem ćemo rasporediti ono što ima da se kaže na način da se to drži, da se ne raspadne. A ono što ga na neki način nosi, što mu pomaže da ne pretrpi iskliznuća, to je naše osećanje te površine. Osećanje tog reda, jer to biva jedan poredak, pa drugi poredak, već kako nailaze podaci. Oni likovni. Ne priča se priča. Ne poentira se priča kao takva, već je to likovno poentiranje.

A šta je sadržaj po Vama?

Za mene je i sadržaj takođe slikana površina, ali ne mogu da kažem ni da mi je predstavljeni predmet beznačajan. On za mene ima svoj značaj, jer svom svojom težinom leži na obrađenoj površini. Ne gledam na predmet da bih mu se potčinio. Predmet je samo povod, pobuda! Jer, on tek kroz obradu takvu i takvu dobija podsmisao koji ga čini uzbudljivim za one koji imaju razvijenu osetljivost te vrste.

Mislim da Brak kaže da nije na slici važan predmet nego ono ka predmetu. A Vi?

Ovo što kaže Brak je toliko sažeto da je pomalo neprecizno. Toliko sam puta kao pedagog bio u situaciji da pred radom početnika, čoveka više-manje malog iskustva, skrećem pažnju na značaj prostora. Ne prostora dimenzionalne vrednosti, ni prostora kao privida realne prostornosti, nego prostora prevedene prostornosti. Na slici između jednog predmeta i drugog čisto površinski postoji određeni prostor. Ne samo mlad slikar nego i zreo ali kratkog daha i dometa, vidi predmet i njegovu formu i to ga okupira te zaboravlja na ono što se dešava između tih površina. Jer tu nastaje treća, nova forma koja se ne sme nipošto zanemariti. Slikar mora predmete čak i menjati , ili ih umanjiti, ili osnovu na kojoj se nalaze usaglasiti sa potrebom da ta forma između dva predmeta dobije svoj karakter. Čini mi se da je otprilike Brak na to mislio.

Da li od povoda, od zabeleške mislite svoju sliku i koliko ta inkubacija traje?

Znate, ja bih mogao da ponovim misao, to nije novo, nisam nimalo originalan – otkad je slikarstva, sveta i veka, to je tako bilo. Dve unutrašnje aktivnosti smenjuju se u toku nastajanja slike. Vidite, teško je reći gde, kad i koliko u određenom vremenu, koliko sati i dana ja razmišljam o slici, ali najrigoroznije racionalno razmišljam o određenoj slici. Tim putem dođem do nekog rezultata i osetim da u toj situaciji na platnu ima nešto što me odbija, šta ja ne podnosim. Nešto moram da menjam. I osetim da mi tu više racionalno razmišljanje i procenjivanje ne pomažu. Osetim potrebu da se predam, da tako kažem, jednoj emocionalnoj ponesenosti. Prosto da mi skoro padne mrak na oči. I onda u tom smanjenom prisustvu racionalnog regulatora i kontrolora, ja razorim tu situaciju na platnu i konkretno napravim nered. Onda nastavljam.

Šta Vas na samom polazištu stvaralački pokreće – forma ili koloristički sklop?

Uvek mi je potrebno da pođem od nečega, makar od sumarne predstave o smenjivanju nekih formi. Ali nikad ne dozvoljavam, to sam valjda već rekao, da me to veže i sputa. Potreban mi je samo onaj prvi udar. I u toj situaciji, kad pomenuste boju, ja znam da će to biti nekakva igra, možda i dramatična, npr. sa plavim, zelenim ili crnim, ali šta će biti nemojte me pitati jer ja to neću znati.

Ne možete u samom kreativnom činu ostaviti po strani tehnologiju. Često maštate kroz tehnologiju. Tehnologiju mogu da iskažem u četiri, pet rečenica. Ali tih četiri, pet rečenica pokrivaju izobilje varijanti. Imate njene osnovne komponente: platno, četku, boju, razređivač, eventualno nož pa i prst, ali i beskraj kombinacija koje one mogu proizvesti ako ste vi nekako u tome. Potrebno je uvek, čini mi se bar tako, neko stanje razigranosti, opuštenosti. Ne volim da se sve svede samo na koncentraciju! Nje mora biti, ali u drugom planu. Igra proizvede u trenutku jedan zvuk, sazvučje, što mi u tom stanju pomogne da idem dalje. Igru stalno pripremam priželjkujući da na platnu priredim neko iznenađenje. Ne bih mogao da zamislim da u deset seansi radim jedino ono što sam skicirao, da određenu, zaokrugljenu ideju prosto prepisujem, projeciram. To ne dolazi u obzir.

Dešava mi se da dođem i u krizu, svesno upotrebljavam ovaj izraz, jer sam takoreći zaboravio šta sam hteo. Znate šta me spasava u takvim kriznim situacijama? Kad skupim dovoljno snage da tu situaciju na slici razrušim, kao derište koje se igra, koje pravi nekakvu građevinu pa rukama pobrka sve. Ali kad porušim, ja ne uzimam špahtlu da zagrebem. Ne, nikakvih nasilja na slici, jer nema te izgubljene situacije u kojoj se, u datom trenutku, u povoljnom raspoloženju neće pronaći neka trambulina, odskočna daska da odete u nešto novo bez pribegavanja nasilju. Zasitili ste se i to sad postaje pokretač za svežu igru na platnu. Ne da se igrate da vam prođe vreme banalno rečeno, već da ga namenski ispunite intenzivnim doživljavanjem slike.

Šta znači dakle graditi sliku?

Graditi sliku znači u stvari razvijati ideju što podrazumeva spoticanje. Danas je stvaralački proces postao mnogo složeniji. Ono što nas pokreće ne dolazi više iz jednog žarišta. Strujanje, dijalog s tim žarištem, ako mogu tako da kažem, pretpostavlja razmenu – dajem ali i primam! I ono što primim u takvom jednom trenutku može da mi da varljivu predstavu da je to to. Znate to je vrlo složena stvar. Ne treba insistirati na nekoj ideji, jer bi to onda bilo gušenje, a to nije iskrenost. Ja želim da slika bude svedočanstvo svih mojih doživljaja. Ona treba da bude ispovest.

Šta je iskrenost u slici?

Mogu da kažem da sam uvek bio iskren. To jest nisam mislio da treba da budem iskren, nego sam hteo da kažem ono što imam da kažem.

Teško je ući u najskriveniji deo sadržaja jedne slike. Sadržaj je likovni, možda nelikovni – šta ja znam gde prestaje jedno gde počinje drugo. Osećao sam uvek da u tim predelima, tim građevinama koje se ruše, ima neke simbolike, nešto što se razara da bi se novo podiglo. To se ja sad domišljam, ali me je to vrlo, vrlo uzbuđivalo. A vi baš to uzbuđenje počinjete da prenosite na sliku i da ratujete s tiranijom vizuelnih činjenica s jedne strane, a s druge vaša određenost pogleda, vaš stav, vi kao ličnost postajete tiranin broj dva. Slika ne bi ni nastala da nije bilo onog podstreka iz spoljnog sveta koji se sveo s nečim što je već negde u čoveku. Bez toga nema ništa.

Verujete li u kultivisanje oka?

Da, da. Ta osetljivost oka, to je neverovatno. To nema kraja. Nekad me obraduje, a nekad se pitam: Gospode, pa gde je tu kraj?! Ima li kraja uopšte?

Da li danas kao slikar tražite i želite da postignete u svom radu ono isto što ste tražili prvih godina svoje slikarske aktivnosti?

Poznata je ona misao koja se odavno i često ponavalja: Slikar slika uvek istu sliku. To, dabome, ne treba shvatiti doslovno. Ali po svojoj duhovnoj konstituciji, svojoj emocionalnoj prirodi, umetnik i pored ponekad brojnih faza kroz koje prolazi u toku svog stvaralačkog veka, svesno ili ne, ne izneverava osnovna obeležja svoje stvaralačke prirode. Uvek su me iste stvari „progonile", mada s tim nisam bio načisto pre pedeset godina. Ali stvar je u tome što sam tada imao vrlo skromno tehnološko znanje. I onda sam pokušavao da postignem što i sada želim da postignem a za šta mi sada stoje na raspolaganju značajna sredstva, čitav arsenal sredstava. Onda nisam znao pa sam pokušavao a la prima slikanjem, brzim zahvatanjem boje sa palete i spuštanjem pod određenim, ovakvim ili ovakvim pritiskom da dobijem pikturalnu složenost. Ponekad nisam bio nezadovoljan postignutim uspehom.

Slikar Brak je definišući kreativan čin kazao da emocija koriguje racio i da racio koriguje emociju. Čini mi se da je ova misao sagledljva i u Vašem delu?

To je za mene istina koja me je dugi niz godina, na neki način hrabrila. Zanimljivo je da sam nailazio na tu dragocenu istinu u brojnim tekstovima (časopisima, dnevnicima, prepiskama) kod priličnog broja slikara, različitih po vremenu u kojem su živeli, pa čak i po stilu koji je obeležavao njihov životni opus. Ipak, sažetost s kojom Brak definiše tu misao odnosno iskustvo, najdublje me impresionira čak i podstiče na razmišljanje i lično proveravanje. Jer, vi se prvo predajete jednoj impulsivnosti – zašto – to je prosto metod, sredstvo, način da iščupate nešto od potisnutih zbivanja vašeg unutrašenjeg života. Taj racio može da bude strašan tiranin, surov policajac. To je jedna od Bretonovih ideja koje su u osnovi sirealizma. Kad se njega oslobodi, umetnik otkriva nekada, ne uvek, retke, dragocene doživljaje vibracije. Nekad mi se dešava da u jednom datom stanju, početnom stanju, prve dve tri seanse brižljivo čuvam kao dragocenost koju sam tada na taj način dobio. A tada se, neosetno, situacija na platnju menja. Peta, šesta, sedma seansa – osećam da mi je ono što je bio pun pogodak, što je odražavalo određeno raspoloženje koje je u jednom trenutku blesnulo, u izmenjenom kontekstu, postalo smetnja. Ja se teško odlučujem da to žrtvujem. Francuzi kažu: Il faut savoir fait des sacrifice*... Kad se jednog dana ipak odlučim da prežalim taj mali ali dragoceni pogodak, imam prijatno osećanje da sam odneo nekakvu pobedu. To mi se često dešava.

Vi nikada niste bili apstraktan slikar mada imate takvih slika. Da li su one nastale bez svesnog htenja, postupnim redukovanjem realne forme predmeta iz potrebe da slikarskim sredstvima izrazite pun doživljaj?

Sasvim ste blizu, sasvim blizu onoga što bih ja mogao navesti kao činjenično stanje. U stvari meni je, uslovno da kažem, apstrakcija pomogla utoliko što sam blagodareći njoj raščistio put ka likovnim vrednostima. Jer, mora čovek da shvati generaciju kojoj ja pripadam, vreme u kojem sam se formirao, utiske koje sam mogao da skupim u Minhenu i tako dalje – sve je to podržavalo tiraniju predmeta. I ta tiranija je bila kao neka brana, neki policajac koji nije dozvoljavao da slobodno izrazim svoj slikarski nagon. Recimo da imam na platnu jednu formu, i sad toj formi pretpostavljam neku drugu za koju nemam pokrića. Slika je bivala osiromašena u svojoj čisto likovnoj kompleksnosti. Postupno sam ja to uviđao. Tamo negde oko tridesetpete, šeste, čak i do posle drugog svetskog rata još je bilo tragova tog robovanja. Sećam se kad sam radio tempere za drugu izložbu „Šestorice" da sam osetio potpuno oslobođenje. Isceljen od bolesti robovanja predmetu! Sve je nestalo kao da je konačno neko porušio branu i voda je potekla. To je vrlo, vrlo značajno. Baš ste me izazvali da to kažem.

Posle toga više nije bilo robovanja. Čak iako bi se na slici pojavila izvesna inscenacija, to je bilo zato što mi je bilo potrebno da dobijem određenu stabilnost, arhitektoniku slike. Nikad nisam ni pokušao sa apstrakcijom jer ja ne mogu bez nekog oslonca u realnom svetu. To mogu da potpišem. One moje slike koje izgledaju čak najapstraktnije imale su povod u prirodi, enterijeru ili mrtvoj prirodi. Video sam na primer na stolu neku situaciju, zgužvanu maramu pored neke pepeljare ili u izlogu, za mene su kao slikara mnogo značili izlozi, neke keramike, sve su to pokrića u mojim slikama. Živo osećam šta jednu sliku čini, šta joj obezbeđuje trajanje. To nije verodostojnost u predmetnom smislu nego verodostojnost u smislu prirode samog slikara. Da on sebe u potpunosti da, da ništa ne prećuti, da nema tajne, da ne zanemari sve to što ga otkriva kao takvu i takvu ličnost.

Na Vašim slikama sklad rafinovanih kolorističkih odnosa, majstorski odabranih formi, izaziva osećanje lepote i optimizma. Slažete li se sa ovim ili se užasavate ovakvog „čitanja" slike?

Znate, meni je vrlo teško o tome govoriti. Ali kad se kaže optimizam ja sam poistovećen s tim, a lepota je za mene normalno stanje. Ali optimističkog raspoloženja nema na svim mojim slikama, ima nečega drugog što nosi nemir, što i mene progoni.

Čini mi se da je Brak rekao da je užasno ako možete medijumom reči da dešifrujete jednu poruku sa slikane površine. Ono što je andešifrabl, što se ne može dešifrovati to je i najdragocenije.

Kad su Žorža Braka pitali da li je slikarstvo stvar samoće, on je odgovorio: „Da, ali ne samo slikarstvo nego umetnost uopšte. Čovek se nikada ne oseća tako siguran kao kad je izdvojen." Ne znam zašto, ali odmah sam se setila Vas?

Pa to bih ja mogao da potpišem i ćirilicom i latinicom, i klinastim pismom i grčkim slovima – to je moja ideja. I što idem dalje, da li tu godine imaju nekog udela ili je to životno iskustvo stoposto, sve sam sigurniji u to.

Hoću da kažem da se kroz samoću umetniku obogaćuje njegov fond zapažanja, osećanja, naslućivanja, nagađanja, što sve zajedno pothranjuje njegovu maštu, njegovu misao. Koliko je bogata punoća življenja u samoći!

Po Bazenu (Basain) slikarstvo je za mnoge slikare tajna. Da li je i za Vas?

Ono i jeste tajna jer kad ne bi bilo tajne koja uvek podiže temperaturu kad se prilazi rešavanju nekog problema onda bi to bilo štrikanje džempera, a ne uzbuđujući posao.