Najbolji marš slavnog ruskog kompozitora Petra Iljiča Čajkovskog, bravurozno-pompeznog karaktera, jeste marš posvećen oslobođenju Srba od turskog iga. Isprva je kompozitor nameravao da napiše simfonijsku fantaziju. Za nju mu je, izgleda, nedostajalo dovoljno prihvatljivih srpskih narodnih melodija. Zato je za svoju kompoziciju odabrao melodiju ruske himne i nekoliko srpskih narodnih pesama, hoteći da na taj način izrazi solidarnost svoga naroda sa malim slovenskim narodom koji se bori za oslobođenje.

Ako se pogleda biografija slavnog kompozitora, onda u njoj nije lako pronaći ideje za opšteslovenska stremljenja. Naprotiv, čak i u muzičkim leksikonima, Petar Iljič Čajkovski (1840-1893) označen je kao "najveći kompozitor zapadnjački orijentisane ruske škole". Najčešće se naglašava kako je u njegovoj umetnosti došlo do spoja elemenata ruske nacionalne tradicije, nemačkog romantizma i savremene italijanske i francuske muzike.
I pored izražene muzičke darovitosti, još u najranijem detinjstvu, Petra Iljiča su poslali u Pravnu školu u Petrograd u kojoj su se obrazovali činovnici. U to doba on je već učio klavir i pevao je u crkvenom horu, ali učitelji nisu još u njemu prepoznali izrazit muzički talenat. Verovatno je zbog toga morao sam da se kuraži izjavivši, navodno, jednom prilikom: "Kroz deset godina ja ću biti veliki kompozitor."

Moguće je da je bio nezadovoljan i time što je sa devetnaest godina postao činovnik u Mi-nistarstvu finansija. Posle četiri godine odlučio je da napusti državnu službu kako bi se 1863. godine upisao na tek osnovani Petrogradski konzervatorijum. Tu je učio kompoziciju kod Antona Rubinštajna, koji je poznavao Johanesa Bramsa baš iz vremena kad je ovaj komponovao dela prema srpskim narodnim melodijama, i pogotovo ćemo istaći da je u Beču upoznao Vuka Karadžića. Iako je manje poznato, za prodor srpskih narodnih pesama u evropsku muziku opet je veliku zaslugu imao Vuk Karadžić. Na stranu to što mu je primat za otkriće te poezije preuzeo Alberto Fortis, koji je znatno pre Vuka objavio četiri srpske narodne pesme, među kojima i "Hasanaginicu", i sve to u svom putopisu po Dalmaciji. Istini za volju, tek docnije, pošto je "Hasanaginicu" preveo niko manji nego Gete, samo njegovo ime osiguravalo je toj pesmi popularnost i preko granice nemačkog jezičkog područja. Ali i Fortisovo otkriće i Geteov prevod ostali bi bez onolikog značaja i odjeka da se nije oglasio Vuk sa svojim zbirkama srpskih narodnih pesama.

Paralelno sa ogromnim interesovanjem za prevođenje pesama iz Vukovih zbirki tekle su i mistifikacije nastale na osnovama srpske narodne poezije, a sve to zajedno činilo je mnogo, kako na popularizaciji srpske poezije, koja je stavljana uz rame sa Homerovom, tako i na upoznavanju naroda, bez otadžbine i slobode, čiji je duh iznedrio takve vrhunske uzlete.

Pored Getea, i posle njega, prevodili su ih i prepevavali mnogi, pa i najveći pesnici kakvi su u to doba bili Puškin, Ševčenko, Mickijevič, ali popularisali i svojim čuvenim mistifikacijama književnici među kojima su bili Šarl Nodje i Prosper Merime, na primer.

Moglo bi se još štošta kazati u prilog uticaju srpskih narodnih pesama na evropsku umetničku poeziju, ali, za primer, pomenimo kako je "slovensku antitezu" upotrebljavao Gete i, pod njegovim uticajem, još čitav niz nemačkih pesnika. Isto tako je i nerimovani petosložni stih, nazvan "srpski trohej", postao sastavni deo nemačke metrike, koji su upotrebljavali najznačajniji nemački pesnici toga vremena.

Najintenzivnija faza prihvatanja srp-skih narodnih pesama u evropskoj muzici započela je tek sedamdesetih godina i trajala do početka dvadesetog veka. Samo u toku jedne decenije pojavljuje se sedam kompozitora sa svojim srpskim pesmama: Dvoržak, Janaček, Tjerio, Brams, Henšel, Rubinštajn i Červinjski. Taj razvoj se nastavio osamdesetih godina u delima četvorice kompozitora: Bramsa, H. fon Hercogenberga, Hubera i Čajkovskog, u sledećih petnaest godina objavljene su pesme još sedmorice kompozitora, i to: Aulina, Bema, Bungerta, Hermana, Regera, Suka i Vinterbergera.

Ovaj pregled prodora srpskih narodnih pesama u evropskoj književnosti, a onda i u muziku, smatramo neophodnim da bi se moglo razumeti kako je to Brams, na primer, mogao da komponuje osam svojih dela prema srpskim narodnim melodijama, ili, kako je Čajkovskog opčinila srpska narodna pesma "Sunce jarko ne sijaš jednako", pa da je zato upotrebi u svome delu.

Ali, sledom događaja, izdvojićemo 1867. godinu. Događaji koji su se zbili te godine imali su velik značaj za Rusiju i za sav slovenski svet. S proleća je pripremana velika etnografska izložba, organizovan je opšteslovenski kongres, vođena je i velika diplomatska aktivnost, a u Petrograd i Moskvu stigle su najznačajnije ličnosti iz slovenskih zemalja. U Petrogradu je priređen koncert na kome je, u duhu opšte zamisli, trebalo da budu izvedena dela sa isključivo slovenskom tematikom.

Istorijski koncert, značajan po mnogo čemu, održan je 12. maja 1867. u Petrogradu u sali Dume, pod vođstvom Balakirjeva... Između ostalih dela izvedena je i "Srpska fantazija" Nikolaja Rimskog Korsakova. Ovo delo je na zahtev publike ponovo izvedeno. Korsakovljeva "Srpska fantazija" bila je jedno od prvih dela mladog dvadeset trogodišnjeg kompozitora. U koncertnoj sezoni 1867/68. ovo delo je izvedeno još dva puta u Moskvi.
Od tog događaja pa do prihvatanja Čajkovskog da napiše svoj "Srpsko-ruski marš" prošlo je devet godina. Kako i kada se opredelio da komponuje ovo delo, objasnio je njegov prijatelj i biograf N. D. Kaškin. On je isticao kako je rat Srbije s Turskom izazvao u ruskom društvu neobičan razmah simpatija prema porobljenom srpskom narodu. Neposredan povod bilo je to što je Nikolaj Rubinštajn, rođeni brat Antona Rubinštajna, zamislio da organizuje koncert u korist Slovenskog dobrotvornog komiteta, koji je u Srbiju slao ruske dobrovoljce i pomagao ranjenima u ratu. Čajkovski je u potpunosti delio raspoloženje ruskog društva, pa je na Rubinštajnov predlog rado prihvatio da napiše delo specijalno za taj koncert i "sa velikim žarom se prihvatio posla."

Petar Iljič je najradije stvarao na poljskom imanju, u kući svojih prijatelja. Ne zna se tačno kad je započeo rad na tom svom delu. Međutim, o takvim stvaralačkim stremljenjima uzbudljivo iskrenu ispovest ostavio je Konstantin Paustovski:

"Čajkovskom se dopadala ta drvena kuća. U sobama se osećao slab miris terpentina i belog karanfila. Karanfil je bogato cvetao na poljani pod tremom. Čupav, osušen, on čak nije ni ličio na cveće, već je podsećao na pramenove paperja koje se zalepilo za stabljike. (...) U ovoj kući je najjednostavnija muzička tema zvučala kao simfonija. (...) Kuća se nalazila na brežuljku. Šume su se spuštale naniže, u raspevano prostranstvo, tamo gde je usred čestara ležalo jezero. Tamo je kompozitor imao svoje omiljeno mesto - ono se zvalo Rudij Jar. Sam put prema Jaru je izazivao uzbuđenje. Događalo mu se da se zimi budio usred noći u vlažnom rimskom hotelu i počinjao da se priseća toga puta, korak po korak: prvo prosekom, gde kraj panjeva cveta ružičasti noćurak; zatim kroz niski brezik pun pečuraka, onda preko polomljenog mosta nad zaraslom rečicom i blagim usponom naviše, u visoku borovu šumu. (...) Znao je da će, pošto danas poseti to mesto, da se vrati - i draga tema o lirskoj snazi tog šumskog kraja, koja živi negde u njemu, da se prelije preko ivica i nagrne u bujicu zvukova.

Pored takvog štimunga Čajkovskom je bio neophodan i odgovarajući muzički predložak. Koje su to bile srpske narodne melodije, i koliko ih je još bilo, a koji je bio izvor notnoga materijala, i odakle ga je preuzeo?
Rado ide Srbin u vojnike

Pouzdano je utvrđeno da se ruski kompozitor opredelio za tri srpske melodije, koje je upotrebio za svoje delo. To su: "Sunce jarko", "Prag je ovo milog Srba" i "Jer puščani prah", što je drugi deo pesme "Rado ide Srbin u vojnike".

Na drugi deo pitanja - otkud Čajkovskom srpske melodije - deo odgovora verovatno je sadržan u visokom imperatorskom ukazu kojim je ruski car odlikovao ordenom Svetog Stanislava srpskog kompozitora Kornelija Stankovića. Zbilo se to kad je Stanković prvi put štampao u Beču 1862. godine svoje "Srpske narodne melodije", posle čega je to kapitalno delo moralo dospeti u Rusiju. Uostalom, za to je delo i dobio orden.

Svoje delo Čajkovski je okončao 25. septembra 1876. i taj datum je kompozitor stavio na poslednju stranicu rukopisa.

Prvo izvođenje "Srpsko-ruskog marša" bilo je 5. novembra 1876. godine u Moskvi pod upravom N. G. Rubinštajna, na simfonijskom koncertu Ruskog muzičkog društva u korist Slovenskog dobrotvornog komiteta. Delo je imalo velikog uspeha i na zahtev publike je ponovljeno.

Neposredno posle koncerta Čajkovskom je stiglo i jedno pismo oduševljene obožavateljke:
"Završujem pismo po povratku s koncerta na kojem sam slušala Vaš "Srpski marš". Ne mogu rečima da izrazim osećanje koje me je obuzelo dok sam ga slušala. To je bilo blaženstvo od koga su mi navirale suze na oči. Uživajući u toj muzici, bila sam neizrecivo srećna pri pomisli da je njen autor unekoliko moj, da on meni pripada i da mi to pravo niko ne može da otme. U Vašoj muzici ja se slivam s Vama u jedno biće, i u tome mi ne može niko biti suparnik."

Ovako je pisala Čajkovskom, posle izvođenja njegovog marša, jedna dvostruko zaljubljena žena. Njeno ime je bilo Nadežda Filaretovna fon Mek. Ona je iskreno iskazivala svoja osećanja i prema muzici i prema kompozitoru. Koliko je ova žena bila značajna ličnost za biografiju slavnog kompozitora, svedoči i podatak Edvarda Gardena, koji je u istu ravan stavio poznanstvo Čajkovskog sa Lavom Tolstojem i početak korespondencije sa Nadeždom fon Mek.

Tu ženu Čajkovski nikad nije lično upoznao. Omogućavao joj je da se divi njegovoj muzici, čak joj je posvetio svoju čuvenu Četvrtu simfoniju kao svom "najboljem prijatelju", a zauzvrat je gotovo deceniju i po ostao s njom u prepisci, primajući njenu mecenarsku potporu od šest hiljada rubalja godišnje. Na izjave ljubavi, izvan muzike, nikad joj nije odgovorio.

Zanimljiva je, svakako, ličnost Nadežde fon Mek, bogate udovice, velikog mecene i svojevrsnog muzičkog zaljubljenika. Pasija joj je bila da se koncerti održavaju u njenoj kući. Jednom prilikom joj je nedostajao pijanista za njen kamerni trio. Zato se obratila Pariskom konzervatorijumu i profesoru Mormontelu s molbom da joj preporuči pijanistu. Ovaj joj je ubrzo odgovorio. Predložio joj je da pozove tada mladog Kloda Debisija. Pošto je njegovo muziciranje ostavilo razumljivo izvrstan utisak, gospođa fon Mek ga je pozvala da s porodicom dođe u Rusiju i provede leto na njenom imanju.

Najzad, neobično je važan odnos kompozitora prema njegovom delu. Kakav je odnos imao Čajkov-ski prema "Srpsko-ruskom maršu"? "Ne samo što ga je Čajkovski napisao "u jednom dahu", već ga je mnogo kasnije često i sam izvodio. Kada se zna koliko se Čajkovski teško odvažavao na javno dirigentsko nastupanje, pogotovo sa svojim kompozicijama i koliko je te nastupe brižljivo pripremao i sa koliko je pažnje odabirao program, onda se može pretpostaviti da je "Srpsko-ruski marš" ipak bilo jedno od njegovih omiljenih dela koje je i u njegovim očima imalo svoju vrednost...

Mada je "Srpsko-ruski marš" bio i kompozitoru pri srcu kao omiljeno delo, taj naziv se uobičajeno pominje uzgred, između zagrada, uz docnije promenjeni, u "Slovenski marš". Ne ulazeći u to kad je i za kakve je potrebe došlo do promene, važno je, i istina je, da je Čajkovski, svojeručno, napisao naziv svoje kompozicije "Srpsko-ruski marš". Autentičan rukopis čuva se u Muzeju "Glinke" u Moskvi.