Letopis Matice srpske je književni časopis koji u čitavom svetu najduže, a bez većih prekida izlazi još od 1824. godine. Deluje neobično i čudesno podatak da je takvu tekovinu stvorila upravo srpska kultura, tako često izložena prekidima razvojnih kontinuiteta. Pokrenut u Novom Sadu pod nazivom Serbska letopis, a štampan u Budimu, ovaj časopis je, po zamisli njegovog pokretača Georgija Magaraševića, postao centralno mesto na kojem su izlagani rezultati srpskog književnog i naučnog stvaralaštva. Uz to, Letopis se sistematski bavio saznanjima koja u središte pažnje stavljaju jezik, književnost, istoriju, religiju, folklor i kulturu ne samo srpskog naroda nego i celog slovenskog sveta, „ot Adrijatskog do Ledenog, i ot Baltiskog do Crnog mora”.

Poteškoće u organizaciji čitavog posla podstakle su Magaraševića da se posavetuje sa peštanskim trgovcima i intelektualcima, koji su zaključili da rešenje treba potražiti u osnivanju kulturne ustanove koja bi ne samo brinula o časopisu nego i razvila znatno širi program rada. U sklopu toga rada odmah se krenulo sa izdavačkom delatnošću, budući da su osnivači smatrali da je njihov osnovni zadatak „da se Knjige Srbske rukopisne na svet izdaju i rasprostranjavaju, i to sad i otsad bez prestanka za svagda“. Tako su, na samom početku Matičine delatnosti, objavljene knjige Milovana Vidakovića, Jovana Sterije Popovića, Dositeja Obradovića, Lukijana Mušickog, Jovana Subotića i dr.

Za sve vreme svoga trajanja Letopis je, ponešto menjajući ime (Novij serbskij letopis, od 1837; Serbskij letopis od 1842; Srbskij letopis, od 1855; Srbski letopis, od 1865; Srpski letopis, od 1867; Letopis Matice srpske, od 1873), bio i ostao centralni srpski časopis koji, ponešto konzervativan, nastoji da okupi proverene vrednosti srpske književnosti, nauke i kulture. Svoju misiju Letopis Matice srpske je ostvarivao sa promenljivim, ali nesumnjivim uspehom. Prekidi u radu su nastajali samo u vremenu velikih istorijskih događaja kada nije bilo elementarnih uslova za kulturni rad: u periodu snažnih nastojanja ugarske administracije da ugasi ustanovu 1835–1836, u vreme revolucionarne 1848. godine, kao i tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Časopis su uređivali značajni kulturni poslenici.

Urednici Letopisa Matice srpske od osnivanja

Georgije Magarašević (1824–1830), Jovan Hadžić (1830–1831), Pavle Stamatović (1831–1832), Teodor Pavlović (1832–1841), Jovan Subotić (1842–1847), Sima Filipović (1848), Jovan Subotić (1850–1853), Jakov Ignjatović (1854–1856), Subota Mladenović (1856–1857), Jovan Đorđević (1858–1859), Antonije Hadžić (1859–1869), Jovan Bošković (1870–1875), Antonije Hadžić (1876–1895), Milan Savić (1896–1911), Tihomir Ostojić (1912–1914), Vasa Stajić (1921), Kamenko Subotić (1922–1923), Marko Maletin (1923–1929), Stevan Ćirić (1929), Svetislav Banica (1929), Radivoje Vrhovac (1930), Todor Manojlović (1931), Žarko Vasiljević (1932), Nikola Milutinović (1933–1935), Vasa Stajić (1936), Nikola Milutinović (1936–1941), Živan Milisavac (1946–1957), Mladen Leskovac (1958–1964), Boško Petrović (1965–1969), Aleksandar Tišma (1969–1973), Dimitrije Vučenov (1974–1979), Momčilo Milankov (1979), Boško Ivkov (1980–1991), Slavko Gordić (1992–2004), Ivan Negrišorac (2005–2012)

Obaveza sadašnjih urednika je da, i danas, rade na sagledavanju celovitosti, složenosti i vrhunskih vrednosti srpske književnosti i kulture.