Na najpoznatijoj slici Paje Jovanovića „Seoba Srba" čeono mesto zauzima lik živopisnog Sremca Nikole Igića Kadije. Kakav je taj život imao! Za tri filma i dva romana. A mi o njemu jedva da nešto znamo...
Može se reći da je mirno podunavsko naselje Čerević slavno iz više razloga. Kako se nalazi u tradicionalnom vinogradarskom kraju, i danas se najpre vezuje za zanosna vina, sazrela na osunčanim sremačkim brdima. S druge strane, u našu kulturnu istoriju upisano je zlatnim slovima pre svega zbog značajnih imena, poniklih na starim, još uvek uzornim sokacima: Jovan Grčić
Milenko, Milenko Šerebana, Jovan Soldatović... paja2Kasnije ratne i revolucionarne bure iznedrile su i neke sasvim drugačije velikane. Zahvaljujući zapaženom učešću tvrdoglavih Sremaca u Narodnooslobodilačkoj borbi, kao i u kasnijoj upravi nad slobodnom Vojvodinom, Čerević je zaista zaslužio kolokvijalni epitet „sremskog Kumrovca". Ipak, retko ga je ko proslavio kao Nikola Igić Kadija, anahronični džentlmen i svetski putnik hajdučkog držanja, čiji markantni lik nepogrešivo prepoznaju gotovo svi obrazovaniji ljudi u našoj državi, iako možda ne znaju njegovo čestito ime. Pažnju javnosti na ovog zanimljivog čoveka nedavno su ponovo skrenuli Igićevi ugledni zemljaci Nikola Ćirilović i Ljubica Popović Bjelica.
Njegov kratak životopis izgledao bi otprilike ovako. Igić je rođen 1855. godine u Čereviću, kao prvenac siromašnog krojača. U rodnom mestu je ostao do svoje dvanaeste godine, kada kao stipendista zadužbine Petra Kostića odlazi u Novi Sad na dalje školovanje. Položivši veliku maturu u Srpskoj velikoj gimnaziji, 1879. godine u Beču upisuje pravne nauke, koje je uspešno završio. Pored znanja i veština potrebnih za tešku službu sudije, Igić je u prestonici monarhije upijao i zapadnu kulturu, manire i navike nekog dalekog, velikog sveta, koji su ga, kao zaboravljenog starca, karakerisali u zabačenom, sremačkom blatu. Sjajni Beč sa svojim fijakerima, izlozima punim luksuzne robe, restoranima, balovima, galerijama, knjižarama i muzejima, igrao je presudnu ulogu ne samo u njegovom profesionalnom, već i psihološkom razvoju. Međutim, sudeći po sećanjima savremenika i zapisima istoričara, dok se iz petnih žila trudio da postane tipični „grand signeur", nikada nije zaboravio maleno selo svojih sirotih roditelja, ne prezirući ni svoje neotesane zemljake ni njihove orijentalne običaje. Kažu da je sa istom strašću igrao i Štrausove valcere i srpska kola.
Kasnije je otmeni Kadija pravdu delio po raznim mestima u Slavoniji i Hrvatskoj te služio kao predsednik suda u Sremskim Karlovcima, dok je prijatna sećanja na visoko društvo osvežavao beskrajnim putovanjima po evropskim metropolama: Trstu, Veneciji, Odesi... Neki govore da su ga neizlečivi nemiri jednom prilikom odveli čak preko okeana, kako bi okusio i žilavu mladost novog sveta. Kako to u životu obično biva, starost je Kadiju vratila na početnu tačku, u rodni Čerević. Penzionerske dane je provodio kao pravi viktorijanski osobenjak sa crvenim karanfilom ili ružom u reveru, halb-cilindrom i belim rukavicama, koji je, gradeći svoj složeni svet, propustio da zasnuje porodicu, pa je potrebnu toplinu pronalazio u raznim altruističkim podvizima. Svoju ličnu biblioteku, vrednu dvadesetak hiljada dinara, poklonio je čerevićkoj školi 1934. godine, sa željom da u njoj mladi ljudi utole pretpostavljenu intelektualnu i duhovnu glad. Raskošne vokalne sposobnosti revnosno je demonstrirao za pevnicom pravoslavnog hrama i na nastupima lokalnog pevačkog društva. Poslednje dane proveo je kao podstanar u „Spahijskom domu", u dopadljivoj, udobnoj kući, koju su od grofice Kotek i markize Palavičini kupili čerevićki veleposednik Nikolić i njegov brat – mesar. Godinama pre svoje tihe smrti, 1944. godine, redovno je odlazio do Dunava, da iz udobne fotelje posmatra lađe koje su oduvek spajale države i narode, velike i male svetove.
Istoričarka Čerevića Ljubica Popović Bjelica beleži:
„Bez porodice, sav se posvetio drugima. Pomagao je siromašnu decu, kupovao im knjige, davao časove latinskog jezika, pričao o dalekim krajevima, piramidama, bogatim muzejima i velikim bibliotekama. Bio je svojevrsni prosvetitelj dece i odraslih."
Ipak, Nikola Igić nije poznat ni zbog čega navedenog u ovoj lepoj i tužnoj biografiji. Poštenje, pobožnost, velikodušnost, kavaljerski gestovi i retka učenost mogli su ga izdići iznad skrajnutog vojvođanskog seoceta, ali nikako nisu bili dovoljni da jednog čoveka učine toliko značajnim u širem društvenom kontekstu. Igića je proslavio njegov upečatljivi fizički izgled, i to bez trunke njemu toliko drage, pažljivo uvežbane predstave srednjoevropskog gospodina u belom letnjem odelu. Upravo suprotno, zbog autentične i čak primitivne balkanske snage, koja je izbijala iz svake pore njegovog strogog lica, dodeljeno mu je centralno mesto na monumentalnoj istorijskoj kompoziciji Paje Jovanovića "Seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem 1690", koja je skoro od svog postanka, pa sve do danas, zadivljeno uzdizana kao prava nacionalna ikona.
Na prostranom Jovanovićevom platnu predstavljen je umorni, ratnički narod, koji pod vođstvom starog Čarnojevića sa surovog Orijenta odlazi u željenu, civilizovanu Evropu, u „obećanu zemlju meda i mleka". Izrađena je povodom održavanja Milenijumske izložbe u Budimpešti, 1896. godine, za patrijarha Georgija Brankovića, u vreme kada je Igić bio predsednik karlovačkog Kasacionog suda. Ovaj značajan jubilej, kojim je Kraljevina Ugarska želela da istakne svoju prošlost, organizovan je u čast hiljadugodišnjice pokrštavanja Mađara, kao i njihovog dolaska na prostore Panonije. Politička korist koju je ugarska vlada imala od ove manifestacije bila je u tome da se što bolje pozicionira u okviru dvojne Monarhije, kao milenijumske državotvorne kulture, koja je trajala i opet može uspešno postojati i bez teškog tutorstva carskog prestola u Beču. Pored isticanja sopstvenog državno-nacionalnog identiteta, organizatori izložbe ostavili su prostor i za predstavljanje drugih naroda koji su naseljavali teritoriju apostolske kraljevine.
S obzirom na veoma složenu poruku koju je preko slikarskog platna poglavar Mitropolije planirao da uputi javnosti monarhije, izabranog autora čekao je veoma težak i delikatan posao. Tema je izabrana po uzoru na istorijsku kompoziciju Mihalja Munkačija „Arpad osniva mađarsku državu", naslikanu za ugarski parlament 1893. godine, za koju je najavljeno da će biti izložena na planiranoj manifestaciji. Patrijarh je želeo da sličnim epskim prikazom dolaska svog naroda u Habzburšku monarhiju parira Munkačijevoj patriotskoj temi. Zbog toga je Jovanoviću za savetnika dodeljen grgeteški arhimandrit Ilarion Ruvarac, najugledniji srpski istoričar u Austrougarskoj monarhiji. Sa njim je obišao fruškogorske manastire tragajući za neophodnim detaljima, kako bi se osigurala istorijska autentičnost slike. Kada je konačno završena kompozicija stigla u Sremske Karlovce i izložena u reprezentativnim prostorijama Patrijaršijskog dvora, ispostavilo se da je patrijarh sasvim nezadovoljan viđenim. Od Jovanovića je traženo da odmah „briše" sumornu ženu sa detetom i – ovce koje su se nalazile u desnom uglu slike. Dati prikaz nije posetiocima izložbe prenosio jasnu patrijarhovu poruku da Srbi u Habzburšku monarhiju nisu došli kao bedni prosjaci i očajne izbeglice, već po pozivu samog cara, kao hrabri ratnici koji će presto zadužiti morem prolivene krvi.
Zato je od nesrećnog umetnika traženo da u rukama episkopa Isaije Đakovića, predstavljenog na konju pored Arsenija Čarnojevića, naslika svitak sa zlatnim pečatom imperatora Leopolda I, u kome vladar srpskom patrijarhu i njegovim sledbenicima obećava i garantuje, kasnije različito tumačene, privilegije i slobode. Treba naglasiti da ni probirljivi naručilac nikada nije imao primedbe na najupečatljiviju figuru brkatog ranjenika sa puškom na ramenu, ogrnutog bugar-kabanicom, koja je ponela Igićeve karakterne crte. Možda je svog poznanika iz Beča ili iz sremačkih manastira, po kojima je Kadija rado hodočastio, Jovanović izabrao baš zbog upornih, često razočaravajućih mladalačkih stremljenja da čerevićke tamburaše zameni bečkim gala koncertima. U svakom slučaju, Kadijini duševni nemiri ogledali su se i na njegovom licu, koje je na taj način postalo savršeno pogodno za personifikaciju kulturnih i političkih lutanja jednog izmučenog naroda.
Paja Jovanović je uvažio sve patrijarhove kritike, ali nije uspeo željene promene uneti na platno u zadatom roku, tako da slika nikada nije stigla na Milenijumsku izložbu. „Seoba Srba" je ostala da visi u patrijaršijskoj trpezariji, sve dok nije, pola veka kasnije, smeštena u beogradsku rezidenciju poglavara Srpske pravoslavne crkve, pravo u salu u kojoj se održavaju sednice Svetog arhijerejskog sinoda, gde se i sada nalazi. Tako lik Nikole Igića Kadije, već duže od sto godina, nadzire arhipastirski rad pravoslavnih jerarha, a on je mogao, mirne duše, napisati dugačak epitaf na svom nadgrobnom spomeniku, čiji poslednji stihovi glase:
„Ostao je momak da bi bolje
koristio pevačkom društvu
i siromasima u Čereviću.
Svoje legate ostavio je njima
da mu se duše sete i pomen
održe njemu i majci Ljubici o
sv. Nikoli. Živeo je dugo jer
je bio dobar.
Večnaja mu pamjat."
Autor:Srđan Ercegan
