Život Save Šumanovića je kao priča. Sin šumara iz sremskih šuma, atletska tela, crne kose i očiju, četrnaestogodišnji učenik Zemunske gimnazije privatno studira impresioniste, radi najviše po Sezanu i Van Gogu. Drug Slavka Vorkapića, poznatog filmskog režisera u Americi, zajedno s njim savlađuje tehniku olovkom, ispoljavajući još tada svoju istrajnost i talenat.
Za vreme rata je đak u Zagrebu kod profesora Crnčića: sa svojom majstorskom tehnikom mladić crta po uzorima Mikel-Anđela i Direra, slika po Rubensu i Rembrantu, a za svoje zadovoljstvo kod kuće radi po Maneu, Sezanu i Moneu, tim tako moćnim čudotvorcima francuskim.
Godine 1920 odlazi u Pariz i đakuje kod poznatog Andre Lota, čija je deviza bila: "Bez romantičke inspiracije i klasične obrade ne može se praviti slika. Pozivajući se na kompozicije velikih majstora Renesansa i dela Pusena, i koristeći se iskustvom Sezana i kubista, on propagiše umetnost koja bi isticala arhitektonsku disciplinu. Veran Leonardovom načelu da se praksa mora uvek osnivati na dobroj teoriji, on žel i da u haos modernog slikarstva unese što više reda, logike, stabiliteta."
I sin sremskih šuma postiže ime najboljeg Lotovog učenika, ali baš tada, mora u otadžbinu.
Od 1922 do 1925 živi u Zagrebu, radi danju i noću, u teškim prilikama. U to vreme se već opaža na njegovim platnima "monumentalni stil jugoslovenskog karaktera", kako je tada pisao naš poznati kritičar Kosta Strajnić.
Zatim, s jeseni 1925, opet je u Parizu. Divi se Matisu i radi ponovo kod Lota. Gleda, zapaža, produbljuje. "Kolorit njegovih kompzicija iz tih dana pun je titranja prolećnog jutarnjeg sunca, melodija pastirskih frula i mirisa svežih bresaka".
A onda — nervi, groznica, i bolest. I povratak domu.
Ali i bolestan, Sava Šumanović je radio. Bez predaha. I priredio je onda svoju izložbu u Beogradu, 1928. O njemu se govorilo, pisalo, a slike su bile rasprodane.
Obezbeđen materijalno, odlazi i po treći put, možda poslednji, u metropoli umetnosti, u Pariz. Iako uvek bolestan, radi bez prestanka, kreće se u društvu najboljih arbitera umetnosti. Njegove slike kotiraju na svetskoj berzi za umetnike u Hotelu Druo.
Međutim, pored svih uspeha, borba za svakidašnjicu je neminovna, a njegov umor sve veći, tako da ga bolest sasvim obhrva 1930, i on se oprašta s Parizom, gde mu je protekao dobar deo mladosti, i vraća se kući.
U svom zavičaju, u Sremu, provodi teške dane. Privredna kriza zahvatila je i taj kraj. Sin neka a boga od oca, koji je neštemice davao sve za napredak svoga sina, a koji je za vreme rata bio talac i materijalno skoro sve izgubio, počeo se saživljavati s domaćom sredinom. Radio je slike iz što jeftinijeg materijala, kako bi što više pomogao svojima. Morao je sam praviti boje, služiti se crvenim lanenim uljem, preparisati rđava platna. Takav rad i takvim sredstvima dovodi do trovanja, do teške bolesti, koja ga je mučila pet godina. Ali sve to nije smetalo Savi Šumanoviću da radi. I tu se baš vidi njegova snaga: njegove slike, nastale u tako teškim prilikama, nisu sumorne, naprotiv, iz njih izbija vedrina jednog snažnog čoveka zemlje. I on tu, kod kuće, definitivno nalazi sebe, svoje gledište na slikarstvo, svoj stil stečen trudom i mukom "stil kako znam i umem", koji nije ni akademičarski, ni levičarski, nego onakav, "kako mi ga motiv, moje znanje i moje raspoloženje diktira", kako ga on sam naziva.
A onda dolaze i lepši dani, s novim, dobrim materijalom, i on se baca svim svojim snagama na rad, s kojim, evo sada, izlazi pred nas. Posle punih 11 godina, za koje se vreme iskristalisalo kao naš čovek, istinski naš.
Preko 200 platna blistaju na zidovima Novog univerziteta. Čitavo bogatstvo. Ciklusi kao u narodnim pesmama, da, ono što je bio Branko Radičević u poeziji to je Sava Šumanović u slikarstvu Srpstva.
Videćete sva godišnja doba; proći će kraj vas seoske vodonoše; berba i povratak uz zvuke harmonike; odmor na putu; večernji oblaci; kupačice u potoku; trešnje, ruže, rascvetali bagremi; Ciganke, žena tu i tamo, plave Rusinke sa svojim haljinama nežnih boja i toplim očima; mrtve prirode; najzad, široki sokaci, kroz koje je toliko puta prolazio Sava Šumanović, idući u lov na lepe pejsaže, a koje sada kao najljubazniji domaćin iznosi pred svoje prijatelje.
Ta vedrina Save Šumanovića je ujedno i njegova veličina. A ako ste i pored svega toga hladni i sumorni, ako vas život slama, i seče parče po parče mesa, eno i za vas utehe, "Noć kraj Monparnaškog groblja" — čovek i žena, zagrljeni, a samo malo dalje krstovi, ćute.
Jer Sava Šumanović, u smislu one predratne, da Srbin biti, znači biti Čovek, zaista je to u punom smislu te reči, a njegovo slikarstvo je plodno zdravo i čestito.
(O Savi Šumanoviću,Dušan Žarkov 1939.god.)
Šidska crkva, 1940.
Iločki drum u zimu, 1942.