KRSNO IME, SLAVA, KUĆNA SLAVA slavi se kao domaći, porodični, kućni praznik, na koji se poziva i šira familija, kao i prijatelji iz istog mesta ali i drugih krajeva. To je prilika da se sva rodbina okupi na jednom mestu.
U srpskom narodu slava se slavi od pamtiveka, bez prekida, što joj obezbeđuje trajanje. Nekih promena u ritualu nema. To je porodični običaj. Ta funkcija je danas i jasnije naglašena baš zbog porodičnih odnosa, fizičke razdvojenosti i svih posledica razdvajanja. Slava, odnosno određeni svetac, uvek se smatrao zaštitnikom kuće, porodice. To i jeste njegova namena, samo što u današnjim uslovima, kada su raslojavanja u porodici veća, i kada na neki način preti veća opasnost po konačno i potpuno razdvajanje porodice,svetac, slava, dobijaju, oštriju prvobitnu ulogu zaštitnika. Oni postaju i elemenat povezivanja savremenih tipova porodice.
Mora se znati da je u 20. veku porodica potpuno promenila svoj organizacioni oblik.Mnogo brže u gradu nego na selu, ali je procesni krug sada svuda zatvoren. Od porodične zadruge sa 30 do 40 članova, kao dominantne pojave, došlo se do četvoročlane porodice kao neke vrste proklamovanog, idealnog tipa. Ma koliko da je zadruga bila važna u društvenom životu sostvenog vremena, ipak je bila i svojevrsni društveni anahronizam, pogotovu u periodu izgrađivanja savremenog društva i moderne države. Ona se tu jednostavno nije mogla uklopiti i njen nestanak je bio neminovan. Ali njeni uticaji, predstave o zajedničkom životu u zajedništvu nisu mogli nestati istom brzinom. Oni traju, ali u promenjenom pojavnom obliku prilagođenom određenom stepenu društvenog razvoja. Ona praktično danas deluje kao zbir inokosnih porodica. Kako su u nekadašnjoj zadruzi obaveze bile jasno određene i podeljene prema sposobnostima pojedinaca, tako se i danas na kućnim slavskim okupljanjima zna i određuje kakva se dužnost pojedincu može poveriti a čije izvršenje donosi dobrobit sveukupnoj familiji . Zato danas, kad porodica mora preuzeti mnoge uloge i obaveze koje društvo i pored proklamovanih i u institucijama usvojenih principa nije uspešno rešilo (školovanje, zapošljavanje, zdravstvena i socijalna zaštita ) porodična koherentnost, porodične veze i uticaji su neminovnost. Povezanost i složenost familije se manifestuje i potvrđuje zajedničkim učešćem u onim običajnim institucijama koje na osnovu duge tradicije tu složenost javno potvrđuju. To je jedan od razloga što se slava čuva i razvija.
Kanonski, kod svakog zasnivanja porodičnog ognjišta, trebalo bi preuzeti i porodičnu slavu. Međutim, ono što je po kanonu ne mora biti i u životu. Zato se kod Srba slava ne deli lako. Gde ko živeo i radio i koliku sopstvenu porodicu imao, dok mu je otac živ - ići će na slavu kod oca. Kad oca ne bude više među živima, slavu će uzeti samo jedan od sinova.
Da li će to biti najmlađi,ili najstariji sin zavisi od više okolnosti. Obično onaj ko ostaje da živi u očevoj kući - nasleđuje i slavu. Ako se kuća napušta onda slavu preuzima dogovorno jedan od sinova. Ima jedna teška kletva u narodu koja glasi: Da Bog da se ni o slavi ne dogovorili!.
To su nepisana, običajna pravila, koja se i danas poštuju u srpskoj tradiciji. Svako odstupanje od pravila znači i duhovnu razgradnju porodičnog stabla.Za sve ovo ima mnogo primera. Nije potrebno ni neko naročito mudrovanje da bi se ovo zaključilo. Dovoljno je i u predvečerje prve veće slave otići na žležničku ili autobusku stanicu u Beogradu i videti i putnike i njihove pravce putovanja. Svi idu kod svojih. Na svoju slavu.Na Novom Beogradu živi Milan Todorović, profesor Univerziteta u penziji. Najmlađi je sin pokojnog Stevana, sveštenika. On drži slavu, svetog Đorđa, na koju mu pored prijatelja dolaze i stariji brat Mirko i sestra Mirjanka, sa porodicama. To je i njihova slava. Gosti čestitaju i njima kao i formalnom domaćinu. No, važniji razlog pominjanja nije taj već ROZEN TORTA, koja je od pamtiveka glavna đakonija na njihovoj slavskoj trpezi.Poslednjih godina je pravi Milanova kćerka, gopsođa Nevenka, udata Petrović, a u torti su sadržana umeća prethodne tri generacije.
Pola kilograma brašna, pet supenih kašika šećera, komad margarina, jedno celo jaje i tri kafene šolje mleka zamese se u testo. Testo se podeli na osam delova i od njega se na prevrnutoj strani okruglog pleha napravi osam kora, koje se peku u vrlo blago zagrejanoj pećnici. Ispečene kore se stave na čistu salvetu, a od jedne šolje mleka, 200 grama šećera, 250 grama butera i 400 grama oraha napravi se nadev. Svaka se kora namaže nadevom i slaže jedna preko druge.Kada je sav materijal potrošen, torta se stavi na okrugli poslužavnik pokrije salvetom i odozgo pritisne nekim težim predmetom (obično je to neki tom iz sabranih dela nekog klasika). Posle par sati, knjiga se skloni, i stavi fil na gornju koru. Fil se pravi od vode, šećera u prahu i malo roze boje. Kada je fil srednje gust, gornja kora se premaže i torta je gotova.
Piše: Dragomir Antonić etnolog
