Nije lako ni prebrojati prohujale godine od 1764. kad je u Sirogojnu nastala crkva Svetih apostola Petra i Pavla, a ona od tada nikad nije prestajala da služi i okuplja vernike iz tog i okolnih zlatiborskih sela. Vezujući za sebe i poznatu svešteničku lozu Smiljanića (Cmiljanića), koja je tokom minulih dva i po veka dala čak 16 sveštenika.
O dugom trajanju našeg naroda i vere malo šta u ovom planinskom kraju tako verno svedoči kao crkva u Sirogojnu. Nevelika, a najstarija sačuvana na zlatiborskom području. U njoj je 1764. svoje prve radove stvorio poznati zograf Simeon Lazović, koji je sa sinom Aleksijem potom ikonopisao desetine hramova po srpskim zemljama. O tom svom delu Simeon je ostavio zapis na carskim dverima sirogojnske crkve, gde se u ktitorskom delu čita da je ktitor hrama bio protojerej Georgije Cmiljanić, u ovom zapisu naveden kao ''načelnik cele obitelji'', njen začetnik i osnivač u vremenu u kome je crkva sagrađena i ukrašena.
O ovome je pisala Zorica Zlatić Ivković u publikaciji ''250 godina crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Sirogojnu''. Tu doznajemo da kultno mesto na kome se uzdiže zidani hram čuva ostatke još od vremena Nemanjića, kroz stoleća robovanja pod Turcima. Crkva, kojoj je sada već 258 godina, u dva navrata je detaljno obnavljana. Dočekala je bez većih popravki od osnivanja prvu veliku obnovu krajem 19. veka (završenu 1891.). Po Velikom ratu za sirogojnski hram užički umetnik Mihailo Milovanović uradio je 1922. tri spomen-ploče sa reljefnim predstavama ratnika, otkrivene te godine na Vidovdan kada je u Sirogojnu dr Arčibald Rajs održao prigodan govor. Sledeća velika obnova crkve bila je devedesetih godina 20. veka, tokom koje je zadržan i zaštićen izgled te bogomolje s kraja 19. stoleća.
Poznato je da se nadomak ove crkve, na severnim stranama istog brega, nalaze seoske okućnice nastale prenošenjem starih zlatiborskih brvnara. To je Muzej ''Staro selo'' koji čuva tradiciju našeg narodnog graditeljstva i običaja. Sirogojnska crkva i ovaj muzej, kao jedinstvena celina, zakonom su zaštićeno kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Što se tiče pomenute svešteničke loze, njen rodonačelnik je ktitor ove crkve Georgije Cmiljanić. O njemu Zorica Zlatić Ivković piše da je potomak doseljenika s Kosova koji su krajem 17. veka u vreme Velike seobe žena i dece, bez muških glava, bežeći ka severu stigli na Zlatibor i tu se nastanili. Već u drugoj generaciji među potomcima Cmiljane, koja ih je sa jetrvama Ojdanom i Jasnom dovela u zlatiborsko selo Ljubiš, pojavili su se i prvi sveštenici.
''Osam generacija razgranate familije ljubiških Cmiljanića i potonjih Smiljanića doseljenih u Ravni kraj Sirogojna dalo je čak 16 sveštenika, a većina među njima opsluživala je tokom proteklih stoleća parohijski hram Svetih apostola'', navodi autorka pomenute publikacije, dodajući da se u sačuvanim sinđelijama iz 1785. i 1792. pominju sveštenici Milutin Cmiljanić (Georgijev brat) i Toma Jovanović (potomak Jovana Cmiljanića) iz Ljubiša, kao i Filip Radulović iz susednog Gostilja.
''Smenjivali su se na službi, za pevnicom, u oltaru i na parohiji sveštenici familije Cmiljanić iz Ljubiša, a od sredine 19. veka njihovi potomci Smiljanići doseljeni u selo Ravni kako bi bili bliže Sirogojnu. Uz njih su u podeli teritorije i obaveza učestvovali i predstavnici gostiljskih svešteničkih familija Radulovića i Tucovića''.
Uz mnoge znane sveštenike loze Smiljanića, cenjene u ovom kraju, svakako da je najpoznatiji prota Milan Smiljanić (Ravni 1891. – Sirogojno 1979.), učesnik Balkanskih ratova i NOR-a, poslanik, prvi ministar poljoprivrede u posleratnoj Vladi Srbije. Bio je uvažen i upamćen u narodu (čije je dosetke i anegdote beležio, pa u knjigu ''Uzgredice'' pretočio), a posle smrti sahranjen u porodičnoj grobnici u porti crkve u Sirogojnu.
