Sveta srpska carica Milica je kći kneza Vratka, potomka Nemanjina.
Žitije svetog kneza Lazara (1392) o kneginji Milici veli: „Beše roda svetla i slavna i naročita, od carskog nekog korena, plemena svetog Simeona Nemanje, prvog gospodina Srbima". Knez topličko-polimski Vratko, u narodnoj tradiciji poznatiji kao Jug-Bogdan, vodi poreklo od Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje.
Milica je rođena oko 1335. godine, u vreme vladavine srpskog cara Dušana. Od roditelja dobila je osnovne hrišćanske pouke koje će tokom celoga svog života ispunjavati. Kao careva rođaka često je boravila na dvoru; tu je upoznala svog budućeg muža Lazara Hrebe-ljanovića, srpskog kneza, za kog se udala 1353. godine. Sa Lazarom je izrodila pet kćeri: Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, a zatim i tri sina: Stefana, Vuka i Dobrivoja; ovaj poslednji umro je još kao dete. Kao hrišćanka Milica beše, kako svedoči biograf, „svakim vrlinama ukrašena, blagorazumna, mužeumna, milostiva, štedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena". Posle Maričke bitke, 1371. godine, u kojoj je poginuo despot Uglješa Mrnjavčević, njegova žena Jelena, potonja monahinja Jefimija, našla je na dvoru kneza Lazara i kneginje Milice sklonište i utočište i postala „druga majka" njihovoj deci.
Posle Kosovske bitke 1389. godine kneginja Milica sa svoja dva sina - dvanaestogodišnjim Stefanom i mlađim Vukom - ostaje da bdi nad krvavim Kosovom i da kao pramati Rahilja* plače sa srpskim narodom. Nedugo posle ove svenarodne tragedije, u jesen 1389. godine, ugarski kralj Sigismund, posle dužih priprema, napade Srbiju. Još uvek je pretila opasnost od Turaka, pa je mudra Kneginja prihvatila savez sa Turcima i uz njihovu pomoć vratila predele koje je ugarski kralj osvojio. Cena tog saveza bila je velika: utvrđen je vazalni (potčinjeni) odnos Srbije prema Turskoj a Olivera, najmlađa kćer kneza Lazara i Milice, udata je za turskog sultana Bajazita I. Kneginja Milica i njen sin Stefan, naslednik na srpskom prestolu, postali su „područnici" Lazarevog ubice, i kako zabeleži stari srpski pisac Da-vid, bejahu „kao vinograd brani, i to ne jednom nego svake godine".
Sa svojim sinovima i sa srpskim patrijarhom Jefremom, srpskim sveštenstvom i narodom, kneginja Milica je februara 1391. godine prenela mošti kosovskog velikomučenika Lazara iz crkve Svetog Vaznesenja u Prištini u manastir Ravanicu, Lazarevu zadužbinu. 0 tim teškim pokosovskim vremenima za Srbiju i njen mučenički narod, a posebno o ulozi kneginje Milice, ostavio je pisano svedočanstvo patrijarh srpski Danilo, jedan od savremenika, koji kaže:
„Ali ne treba, o vazljubljeni, da ovo pređemo ćuteći, i da ne spomenemo ono što se dogodilo posle mnogo godina (...) Jer odasvud se neprijatelji podigoše i silno navališe. Ne samo Ismailćani, nego i mnoga gospoda Ugarske zemlje sa mnogobrojnim silama podigoše se da zemlju našu opustoše, potpuno zarobe i razore. I moglo se videti kako jedne odvode u ropstvo, druge nepoštedno muče, treće mačevima seku, pa se tako mnoštvo krvi prolivaše. I beše svuda tuga, beda, plač i ridanje neutešno. A videvši ovo blagočastiva Kneginja, sa sinom svojim Stefanom, da je i on i Srpska zemlja u beznadežnom udovištvu, i da ih odasvuda neprijatelj napada i razgrabljuje, i da nema nikoga da ih u bedi i tuzi koje su naišle pomogne i uteši, ona tada odbaci žensku nemoć i uze na se revnost mušku. I šta učini? Svu sebe u misao sabravši, iz dubine srca neutešnim uzdasima sa bolom duše sebe pred Bogom prostire, i Njega jedinog na pomoć priziva i Njegovu Presvetu Mater."
Slično govori o kneginji Milici i Konstantin Filosof:
„A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilaziše mnoge izabrane matere, ostavši sama, beše, kao što veli Solomon, mužast-vena žena i imađaše sve vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpeli milostinje iz njene ruke i još mnoga druga dobra. Ona, primivši na sebe tako veliku vlast, znala je i svetske stvari, u kojima je teško snaći se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne beše samo žena, nego i Odisej mudri u mnogim stvarima. Ko će izreći sva njena dela? Ko će izbrojati sve božanstvene i sve svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući njen pobožni odnos prema monasima, koji su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilaziše zapovesti, i iđaše napred na sve veće i veće delo." Kneginja Milica, sa sinom Stefanom i patrijarhom Danilom III, izdala je 1392. godine Povelju manastiru Hilandaru, poklonivši mu jednu crkvu i nekoliko sela. Godine 1395. darivala je ruski manastir Svetog Pantelejmona, takođe na Svetoj Gori. Isposniku Sisoju Sinaitu pomaže da podigne manastir Sisojevac kod Ravanice. Pomaže manastir Dečane koga su Turci opljačkali. U povelji koju je monahinja Jevgenija (kneginja Milica) izdala 1397. godine ovom manastiru, pored ostalog, piše: „Došavši u ovaj manastir (...) videh uistinu tužan prizor: toliko truda i usrdnosti svetog ktitora, od zločastivih naroda ismailćanskih, beše popaljeno i gotovo opustelo". Najveće njeno za-dužbinarsko delo je manastir Ljubostinja kod Trstenika, čiji je glavni graditelj bio Rade Borojević, u narodnoj tradiciji „Rade Neimar".
Pre nego što se zamonašila 1393. godine, kneginja Milica je sazvala Sabor na kome je predala vlast svome sinu Stefanu. Patrijarh Danilo III o tome kazuje: „Dostohvalnom Stefanu, dostigavši u uzrastu muža savršenog, po izvoljenju Božijem sviše, roditeljka uručuje skip-tar, a sveosvećeni patrijarh sve to molitvama i polaganjem ruku bla-gosilja". Ubrzo potom kneginja Milica prima monaški postrig i do-bija ime Jevgenija. Prve monaške dane provodi u manastiru Županjcu blizu prestonice u Kruševcu. Po završetku manastira JBubostinje, smirena monahinja Jevgenija sa monahinjom Jefimijom (Jelenom, ženom despota Uglješe Mrnjavčevića) prelazi u manastir Ljubostinju; tu provode vreme u molitvi, sećajući se teških i mučeničkih kosovskih dana, a stalno misleći na Srbiju i njen napaćeni narod. Kad je god zatrebalo, pomagala je svome sinu Stefanu: išla je sa Jefimijom Bajazitu da brani sina od optužbi Porte (sultanove vlade), a tom prilikom (1398) dobila je odobrenje od sultana da mošti svete Petke-Paraskeve može preneti iz Vidina u Srpsku zemlju. Slovo o prenosu moštiju svete Petke napisao je 1404. ili 1405. godine Grigorije Camblak; on kazuje da su u tragičnim danima po Srpsku zemlju dve srpske monahinje - Jevgenija i Jefimija - prenele mošti ove Svetiteljke kao zalog spasenju Srpske zemlje. Obezglavljenoj i ranjenoj Srbiji, u Grigorijevom viđenju, potrebna je zaštita i pomoć Svetiteljke, čega je monahinja Jevgenija i te kako bila svesna.
U vreme Stefanovog odsustva, za vreme bitke kod Angore 1402. godine, skoro šezdesetsedmogodišnja monahinja Jevgenija upravlja državom. Kada je njen mlađi sin Vuk ustao na brata Stefana, ona ih miri i moli da žive u bratskoj ljubavi. Bila je posrednica i majka miro-tvorka sve Srpske zemlje i savest napaćenog i mučeničkog srpskog naroda.
Ova iskrena molitvenica primila je pred smrt veliki anđeoski obraz - veliku shimu (najviši stepen monaških zaveta) - i novo monaško ime Jefrosinija. Od tada predaje se najstrožijem podvigu, sve do svog prestavljenja 11. novembra 1405. godine. Sahranjena je u manastiru JBubostinji, u svojoj zadužbini i obitavalištu svoga monažog tihovanja.
Kult prepodobne Jefrosinije rano je razvijen, a posebno je negovan u manastiru Ljubostinji. Njena Služba je novijeg datuma, sastavljena je tek 1942. godine po ugledu na službe prepodobnima. U njenom Troparu ispevan je i deo njenog životopisa: „Carsku porfiru odložila si i u monašku rizu sebe si obukla, Jevgenijo preslavna: mač slavnoga Lazara sinu svome Stefanu Visokom uručila si, a krst Hristov - kao duhovni mač pobede - uzela si, za spas duše svoje i roda srpskoga bogonosnog (...)". Mošti prepodobne matere naše Jevgenije, ugodnice Božije, koja „ničim nije izostala u dobroti iza svoga supruga", sada oduhovljene i očudotvorene, u velikoj crkvi ljubostinjskoj toče miro, kako kazuje crkveni melod u jednoj od pesama u Službi prepodobnoj Jevgeniji - Jefrosini.
Lik kneginje Milice prikazan je, oko 1387. godine, zajedno sa knezom Lazarom i sinovima, u ktitorskoj kompoziciji manastira Ravanice. Sa svoja dva sina, prepodobna Jevgenija prikazana je u crkvi manastira Ljubostinje, njenoj zadužbini. Njen lik nalazi se u Dobrunu, Orahovici - na Lozi Nemanjića - gde je prikazana kao vladarka, zatim u oltaru beogradske Saborne crkve, gde je predstavljena kao sveta.
Autor:Slobodan Mileusnić
