Duhovnik je sveštenik ili monah koji čoveku pomaže i rukovodi ga u njegovom duhovnom životu, ali i hrišćanskom načinu življenja u najširem smislu. On za čoveka predstavlja duhovnog oca, budući da očinski brine o uzrastanju duše čoveka u Hristu, u Crkvi.

Ovaj odnos, kao i svaki drugi kome je temelj u veri i Crkvi, ima smisla samo ukoliko je zasnovan na ljubavi i ukoliko je njegova krajnja svrha ljubav. U duhovniku čovek nalazi, po meri svojih duhovnih, emocionalnih i psiholoških potreba, oslonac, putokaz, molitvenika, savetodavca, a na izvestan način i lekara, s obzirom na to da čovekovo zdravlje predstavlja duhovno, emocionalno, telesno i psihičko jedinstvo. Ovaj odnos se ne zasniva na prinudi i obavezi, već na slobodnom izboru vernika kome će poveriti svoj duhovno-duševni život, prvenstveno kroz Svetu Tajnu ispovesti i pokajanja. Ne postoje pravila koliko često treba odlaziti na duhovne razgovore i kakav treba da bude duhovnički odnos, to je pitanje dogovora duhovnika i njegovog duhovnog čeda.

Ipak, ono što jeste veoma važno u tom odnosu je poslušanje duhovniku, tj. izvršavanje onih duhovnih saveta koje čovek dobije od duhovnika, smatrajući da se time pokazuje poslušnost i samom Gospodu. Po rečima iz Svetog Pisma, poslušanje je veće i od posta i molitve. Time se čovek čisti i oslobađa od gordosti (egoizma, samoljublja, samovolje), učeći da ne stavlja svoju volju u prvi plan, već da, iz ljubavi prema Bogu, poštuje i tuđu volju i ličnost, zadobijajući tako smirenje, poverenje u Božiju volju i saglasje kroz zajednicu sa duhovnikom, a zatim i ostalim bližnjima. Naravno, ovo ne znači odbacivanje sopstvene odgovornosti u postupcima, mišljenju i osećanjima, ne sme se otići u krajnost i pasivno očekivati da duhovnik rešava sve naše probleme ili se zadovoljavati samim činom razgovora, bez delatnog odnosa prema stvarnosti i bližnjima. Ovaj odnos je aktivan, međusobno dopunjujući i zahteva da čovek postaje i postane ličnost.

Pored poslušanja, najvažniji momenat duhovničkog odnosa je Sveta Tajna ispovesti.

Postoje podeljena mišljenja o tome da li je čoveku, u slučaju dubljih emocionalnih i psiholoških problema, dovoljan samo duhovnik ili je neophodna i pomoć psihoterapeuta. U većini slučajeva, ako je izbor duhovnika adekvatan, biće dovoljno samo njegovo duhovno rukovođenje. Ipak, postoje i određene životne situacije u kojima je poželjna saradnja i sadejstvo duhovnika i lekara, ili duhovnika i psihoterapeuta, što je opet pitanje procene samog duhovnika, koje je rešenje najbolje za čoveka.

Izbor duhovnika nije jednostavan, ponekad su potrebne godine i različiti nivoi iskustava sa nekolikim duhovnicima, dok čovek ne pronađe duhovnika koji je odgovor na njegova unutrašnja stremljenja i stepen duhovne probuđenosti. Za početak je dovoljno u crkvi zatražiti ispovednika, budući da bez ispovesti, pokajanja i očišćenja duše vernik ne može da se pričešćuje.

Izvor: Saborna crkva