Lazareva pobeda
Manastir Ravanica, 1389–1939.
Ko čuva život svoj izgubiće ga; a ko izgubi život svoj Mene radi, naći će ga. (Mat. 10, 29).
Tajanstvena knjiga iz Jerusalima podnosi se na potpis svakome od nas, draga braćo, svakoga dana kroz celo zemno vreme. Pri tom nam se stavljaju uvek dva lista na izbor. Na jednome listu ispisano je nebesno carstvo Hristovo; na drugome je ispisano zemaljsko carstvo Iroda, Pilata, i ostalih čije je ime Legion.
Svako ima da se opredeli slobodno i svesno. Ili poći kroz dug i zagušljiv tunel cvetnom polju, gde sunce ne zahodi; ili pak kroz kratki perivoj u sumporni tunel, gde vekovni sunčevi zraci ne nazivaju dobro jutro. Kratkovidi i malodušni lakomo potpisuju ovaj drugi list, privolevajući se carstvu zemaljskome. Oni se boje carstva nebeskoga jer ne mogu da mu dogledaju početak, a hvataju se carstva zemaljskoga, jer ne mogu da mu dogledaju kraj. Gle, opasnost često navlači masku prijateljskog osmeha. Mališan, ostavljen u zelenom polju sa zelenim jezerom, u pogibelji je, jer ne vidi dva zelenila no jedno, niti vidi granicu i razliku među njima. Slast i njen ponor obučeni su u isto ruho. Zato se slast čini neukom oku nedogledno duga. Purpur zemaljske slave i požar ove — sve purpur za lakomoga.
Šta znači privoleti se carstvu zemaljskom? Znači povesti se za trenutnom ugodnošću tela a protiv principa duha. Pas ne bi nikad došao u dvoumicu, kome carstvu da se privoli, jer kod psa nema toga principa duha. Vo će produžiti da pije vodu na reci, u kojoj se njegov čoban davi. Jer treba poznavati carstvo nebesno pa osetiti struju užasa pri davljenju svoga dobrotvora i priteći mu u pomoć.
Prijatelj carstva zemaljskoga ceni samo brze uspehe, koji su za njega u toliko veći ukoliko su jeftinije zadobijeni. On prodaje nebo za zemlju, celo pravo nasledstva za čanak sočiva. On je pristalica "očiglednih" teorija, podržavalac moćnih i vlasnih. On ne spušta svoj hladan prst u tuđ pakao, niti ikad obrće svoje usne od punog pehara osmehnute sreće. Za njega nebo i zemlja jesu — zemlja, telo i duša — telo, večnost i trenutak — trenutak.
Nisu potrebni krupni istorijski događaji, da bi jedan smrtan čovek dobio priliku da se odluči za jedno ili drugo carstvo. Svaki beli dan je jedan veliki datum u borbi ta dva carstva. Vrši li se danas nasilje nad tvojim susedom, knjiga je otvorena na tvom kolenu, i sveti knjigonoša očekuje odgovor. Okreneš li ti svoje oči na drugu stranu, i pustiš nasilje da se izvrši i prevrši, ti si već time dao odgovor — privoleo si se carstvu zemaljskome. I tvoj sused će poginuti od nasilnika, i dom će njegov biti spaljen, i ti ćeš naslediti imanje njegovo. No duša tvoja neće deliti ugodnost od toga sa telom tvojim: ona će osećati tamničku teskobu i muku. Pobeda tvoja biće Muratova a ne Lazareva.
Desi li se pak, da se duša tvoja ustremi u odbranu pravde, ostavljene od sviju, mršave i ismejane, — time si se privoleo carstvu nebeskome. No time si svesno kročio na put opasnosti, žrtve i muke. Bićeš i ti ostavljen, izmršavljen i ismejan. I izgubićeš bogatstvo i zdravlje pravde radi. I izgubićeš počasti i prijateljstva, pa lako i život. Tada će gonioci pravde prigrabiti tvoj dom i tvoje imanje i smejaće se, gozbeći se za tvojom trpezom, govoreći: Gde je sad onaj što voli više carstvo nebesko nego zemaljsko? No usred njihove gozbe zasjaće iznenadno tvoja pravda, kao munja iz pramena magle. I grom će se srušiti pred noge voditelja pravde. I u tom trenutku tanjir se ponovo okreće i postavlja pravilno: oni gube sve, koji su mislili da su dobili sve, a ti dobijaš sve, jer si u očima sveta bio izgubio sve. I pobeda tvoja biće slična pobedi cara Lazara, čiji se tanjir sreće evo odlučno okrenuo i postavio pravilno tek u naše dane, posle pet stotina i pedeset godina.
Pre pet stotina i pedeset godina Lazar se privoleo carstvu nebeskome, što će reći: stao uz Hrista i Njegov časni krst, i izgubio i carstvo i glavu. Svet je mislio, da je Lazar pretrpeo nečuven poraz i da je narod srpski slomljen za vazda. Tako se cenila stvar spolja. No iznutra stvar je zadržala jedan nevidljivi sjaj, nikad ne zamagljen.
Videći i ceneći stvar iznutra, iz duha, proročki genije narodni, opisav strašni pad i propast, završava ovim neočekivanim rečima:
"Sve je sveto i čestito bilo
I milome Bogu pristupačno".
Naime, dostojna žrtva prineta je bila za dostojnu stvar. Hristu se žrtvovalo sve. Narod je verovao, da niti je podneta žrtva mogla biti tražena i uzeta vasionom uzalud, niti pak da se krst Hristov, kojim su se osenili vojnici Lazarevi, da slomiti ma od kakve sile u svetu. Zato se mrtva glava Lazareva zasijala na Kosovu polju većma nego sjajna pobeda Bajazitova.
No gle, koliko se tek danas sija pobeda Lazareva!
Na nju se čekalo i za nju se stradalo pet stotina godina. Da je pre došla bila bi manje sjajna i manje slatka. Gle, pravda ne stari u grobu, no podmlađuje se. Što duže zakopana, sve se ponosnije i elegantnije diže. Zaista, važno je što je pobeda Lazarevog naroda došla, no još je važnije, da je narod verovao u pobedu i očekivao je pet vekova. Šta bi rekao na ovo onaj od vas, ko čeka pet dana na pobedu svoje pravde, i šestog dana izgubi veru i u svoju pobedu i ceo svet? A gle ovde jedan narod čeka sa verom kao stena ne pet dana no pet tamnih noći, svaka duga po stotinu godina!
I ne samo čeka. No čekajući slavi dan Kosovske propasti kao svoj najveći narodni dan! Ovo je tajna najveća u našoj istoriji, u koju stranci ne proniču. Jer drugi narodi obično slave dane svojih pobeda kao svoje narodne dane. I pitaju se u čudu otkuda to, da Srbi slave dan svog velikog poraza kao svoj "glavni" narodni dan u godini?
No ako se stranci čude, ne treba vi da se čudite, jer vi treba da znate. Treba da znate, — i to znanje deci svojoj da kazujete, — da slaveći Vidovdan vi ste vazda slavili ne poraz no pobedu Lazarevu, Gle, uvek je pobedio onaj, ko se žrtvuje za jedan svetao ideal. Jedan spartanski kralj pao je sa trista drugova u borbi za otadžbinu. Neprijatelj je prešao preko njegova mrtva tela. Pa ipak se pad toga kralja kroz vekove isticao ne kao uzorit poraz no kao uzorita pobeda.
Ako vi ubijete nekoga, ko ima više prava od vas, vi ga niste ubili no proslavili. Ubijanjem njega vi ste samo usporili svoju propast i njegov trijumf. Lazareva vojska borila se za odbranu Hrišćanstva, za odbranu Otadžbine, za odbranu Balkana. Muratova vojska borila se za nametanje gospodarstva, za nametanje jarma i ćutanja. Ima li i malo sumnje, čiji je cilj borbe i smisao muke bio praviji? Kako je onda Lazar mogao biti pobeđen? Ne, on nije ni bio pobeđen. Njegova krvava glava kotrljajući se po Kosovu ispisala je smrtnu presudu tobožnjim pobediocima. Zaista, nikada smrt ne opravdava svoje postojanje u tolikoj meri, niti pokazuje toliko lepote i plemenitosti u sebi kao u trenutku kada prima u svoja naručja čoveka kao žrtvu za nešto više od njegovog malenog života. Smrt tada gubi svoju žaoku, cepa svoj tamni veo, i izjednačava se sa životom. Ovim se dodiruje glavni nerv hrišćanske religije.
Gle, hrišćanska religija se doživljuje i doživljena samo postaje razumljiva. Rekao je Gospod: "Ko čuva život svoj, izgubiće ga, ko izgubi život svoj, Mene radi, sačuvaće ga". — Ko može ovo razumeti sem onoga, koji je u stanju ovo doživeti, preživeti? Nije li ova tajna jevanđelska, jedna od najdubljih i najplemenitijih, doživljena i posvedočena našim narodom kroz istoriju od Kosova do danas? Nije li narod Lazarev onda izgubio svoj zemaljski život, koji mu se u naše dane otvara? A da je onda narod Lazarev zažalio za svojim smrtnim životom; da je sijao krst Hristov — da budu zgaženi bez odbrane — strašno je i pomisliti! — Narod bi taj odavno ugnjileo u svojoj slabosti i ništavilu i izgubio bi do sada oba carstva, i oba života. No Lazarev narod je razumeo onda knjigu jerusalimsku, svetu knjigu sudbe, kao što ju je razumeo i njegov vladar i, privolevši se carstvu najviših ideala, odneo je besmrtnu pobedu stradanjem i smrću svojom.
Poklonimo se, zato, žrtvi, svetoga Lazara. Njegovo privolenje carstvu nebeskome znači celu jednu religiju.
Ta religija Lazareva danas je potrebna narodu kao i uvek. Jer gle, ona znači, da sa Hristom dolazi i pobeda.
Ona znači, da nema suviše velike žrtve za pravdu Božju.
Znači još, da je i sada, kao i u početku, pred našom slobodnom i ujedinjenom nacijom otvorena knjiga, koja dolazi s neba kroz Jerusalim, sa večito istim pitanjem, koje ide s tutnjem kroz sve dane svetske istorije:
"Kome ćeš se privoleti carstvu?
Ili voliš carstvu zemaljskome,
ili voliš carstvu nebeskome?"
Čitajte svoju istoriju kako valja, i videćete sav je zakon Božiji urezan u njoj. Krupnim slovima, kao ognjenim kedrima, piše Gospod zakon svoj, da bi ga i malo pismeni u duhu mogli čitati. On ga je napisao i zapečatio jednom u Svetom Pismu, no On je neumoran u ponavljanju svoga zakona u životu svakoga naroda.
Budnim okom pratiće nebesne sile život naš u slobodi, za koji ste se toliko molili.
Vosprenite duhom dakle, i ne zagnjurujte dušu svoju u zemaljsko carstvo. Gle, sloboda nikada ne znači zemaljsko carstvo no nebesko. Sloboda je retki gost iz drugog sveta a ne stalni žitelj ovoga sveta. Kao krilati anđeo, providan i nežan kao etar, i moćan i životvoran kao etar, sloboda na krilima doleće u goste, na krilima se drži među nama, i na krilima odleće u — drugi svet.
Sazidana od kostiju mučenika i velikomučenika, ova zemlja treba da postane tvrđava Božija, u kojoj će se ime Božije slaviti i blagosiljati i mislima, i rečima, i delima. Neka bi na svim kapijama ove tvrđave, i u svima dušama njenih obitatelja, bila upisana ognjena reč prorokova: "Gospod je snaga moja i pjesma moja!"
Digni se, carski narode, na visinu carstva nebeskoga, gde istina, svetost i dobrota blistaju.
Odagnaj greh od sebe kao što zmiju otkloniš od mladenca. Jer ako si do sada pravdao grehe svoje robovanjem, čime ćeš ih od sada pravdati?
Neka sa ropskim vremenom odu u nepovrat i poslednji ostaci ropske duše.
Da bi opet došla do svoga prava carska duša Lazareva koja svetlom liku Hristovome prinosi sve na žrtvu i od Njega prima svoj najlepši sjaj.
Da bi oni, koji dođu da sude i pevaju o vama i delima vašim, mogli reći isto ono što je rečeno o svetom Caru i njegovom narodu:
"Sve je sveto i čestito bilo
I milome Bogu pristupačno".
