Mi ne kažemo prosto krst i sloboda nego časni krst i zlatna sloboda. Dakle, ne neki kriv krst ili ma kakav zločinački krst nego časni krst, što označava isključivo Hristov krst, niti ma kakva sloboda, jevtina, prljava, i nevaljala, nego zlatna, što će reći skupa, čista i svetla...
Sveti Vladika Nikolaj Velimirović,
Srpski narod kao Teodul
Stogodišnjica početka Prvog svetskog rata je veoma važan kalendarski podsetnik srpskom narodu. Ogromne žrtve naših predaka traže molitveno sećanje i duboko poštovanje, čuvene pobede koje su srpske vojskovođe izvojevale nas nadahnjuju u iskušenjima, a proučavanje našeg istorijskog puta nam rasvetljava krupne događaje koji se danas dešavaju u svetu. Navedene dimenzije, međutim, svoju punoću i smisao dobijaju tek kroz sagledavanje istorijske paradigme „časnoga krsta i slobode zlatne", toliko karakteristične za istoriju srpskog naroda.
U Prvom svetskom ratu Srbi su izneli veoma težak krst koji im je dodeljen. Izneo ga je naš narod kao retko koji hrišćanski narod u istoriji sveta. Nije reč samo o tome da je mala i iscrpljena Srbija smogla čudesne snage i odvažnosti da se odupre neuporedivo jačem neprijatelju. Mi ne želimo da ukažemo toliko na hrabrost da se istorijski krst ponese, koliko na časno i dostojanstveno nošenje tog krsta.
Način nošenja krsta najbolje pokazuje širinu jedne hrišćanske duše. Gde se vidi srpsko hrišćansko dostojanstvo i širina duše u Velikom (odbrambenom) ratu? Najbolje u činjenici da se srpski vojnik nije svetio za zverstva koja je jedna nazovi „civilizovana" i „hrišćanska" monarhija tokom rata počinila prema srpskom civilnom stanovništvu. Šta je učinio srpski vojnik u silovitoj kontraofanzivi? Odgovorio je tako što se prema zarobljenim austrougarskim vojnicima odnosio poštujući njihovo ljudsko dostojanstvo. Izrazit primer je samilosni odnos prema zarobljenim ranjenicima i bolesnicima okupatorske vojske, koji je čak doveo i do stradanja srpske vojske od tifusa. Slično je Srbin postupio i prema svojoj jednovernoj braći Bugarima, koji su takođe pokazivali neviđenu brutalnost prema srpskom stanovništvu tokom rata – dovoljno je da se setimo čuvene priče o redovu Obradu Dostaniću (poznatijem kao Packo) koji u Drugom balkanskom ratu gubi život, pogođen neprijateljskim kuršumima u trenutku kada sahranjuje poginulog bugarskog vojnika, želeći da mu oda poštu onako kako dolikuje pravoslavnom hrišćaninu. Svi ovi primeri nisu samo pojedinačni slučajevi, već su paradigma srpskog vojnika. Oni odslikavaju suštinu etosa hrišćanskog ratnika u borbi za slobodu zlatnu: neprijatelja otadžbine treba tući silovito dok je na bojnom polju, ali kada je pobeđen ili se predaje, on je čovek kome treba ukazati milost.
Nije samo srpski narod pokazao širinu duše u Prvom svetskom ratu – nikada ne smemo zaboraviti žrtvu koju su za nas podneli pravoslavni Rusi. Da nije bilo pomoći Ruske carevine, danas bi Srbi u najboljem slučaju bili narod u tragovima, rasut po belom svetu. Najveću ulogu u tome imao je car-mučenik Nikolaj Drugi Romanov, koji je bez dvoumljenja uzeo Srbiju u zaštitu, iako ruska armija tada nije bila dovoljno dobro opremljena. Njegova odlučnost da sačuva Srbe videla se i u ključnim fazama rata – lično je zapretio sklapanjem separatnog mira u slučaju da zapadni „saveznici" ne pošalju brodove za evakuaciju iscrpljene srpske vojske. Poslednji hrišćanski car je na taj način pokazao primer hrišćanskog zajedništva. Nije stoga preterano ako kažemo da svako srpsko domaćinstvo treba da ima i ikonu Svetog cara-mučenika Nikolaja, zaštitnika srpskog roda.
Sto godina posle Prvog svetskog rata srpski i ruski narod proživljavaju nova iskušenja. Ne znamo kako će se sva ta iskušenja završiti. Ipak, jedno znamo sigurno: naši sveti preci su nas svojom žrtvom obavezali da svagda stojimo jedni uz druge, i u dobru i u zlu, i da dostojanstveno nosimo krst koji nam istorija kao pravoslavnim narodima dodeli.
Autor:Sveštenik Oliver Subotić
