Stevan Sinđelić, besmrtni junak čegarski, rodio se u Resavi, u selu Vojsci blizu Morave, od roditelja Radovana i Sinđelije. Kako mu otac umre rano, majka mu se, docnije, preuda u drugo selo, te Stevana ljudi znadoše obično samo po majci, pa je i prozvan prezimenom po imenu njenu — Sinđelićem.
Jedina ratnička i upravnička škola bejaše tada ili u hajducima ili u službi kod narodnih starešina — knezova. I Stevan bejaše kao momak u takoj službi kod resavskoga kneza Petra, dok ovaj ne pogibe pogubljen, kao i toliki drugi, na prevari od Dahija. Šta je značilo biti momak kod kneza, vidi se i na ovom primeru: Stevan prihvati vlast kneževsku po smrti kneza Petra, i odmah nasta da se i Resava pridruži ustanku koji je već planuo na dve strane oko nje — u Šumadiji i okolo Požarevca. Posao mu pođe za rukom i on se od toga doba nalažaše uvek na čelu junačkih Resavaca.
Sinđelić je bio, 1805, i u slavnom boju na Ivankovcu, a kad je 1806. zasnovan Deligrad on se gotovo redovno od toga doba nalazio u toj južnoj vojsci srpskoj. U toj je vojsci dočekao i dan smrti svoje — dan najveće slave srpskog junaštva i srpskog imena.
To je dan tužne i slavne bitke na Kamenici kod Niša 19. maja 1809. godine. — Kad od mira — koji je zahvatao drugu polovinu 1807, celu 1808. i početak 1809. godine — ne mogaše biti ništa, srpska se vojska spremi da poglavito u tri pravca produži ratovanje. Jedna se vojska krenu u Bosnu preko Drine: ona imađaše sjajna uspeha. Druga se pod Voždom uputi preko Senice: ona posle krvavih bitaka iziđe kao pobedilac, hvatajući već tanku vezu sa Crnom Gorom. Treća vojska pođe od Deligrada kaNišu. U njoj ne bejaše sve na svom mestu: Vožd bejaše učinio pogrešku i mesto Petra Dobrnjca, koji je dotle slavno upravljao na Deligradu, postavi njegova protivnika, slavoljubivog a nesposobnog Miloja Petrovića. U vojsci nasta negodovanje, a Dobrnjac se sa svojom konjicom odvoji i ode put Knjaževca. Ipak se vojska pod glavnom upravom Milojevom krete Nišu i utvrdi se pred njim u jedanaest šančeva. Najbliži Nišu bejaše veliki šanac na kosi Čegru ispod sela Kamenice. Tu se namesti Sinđelić sa svojom vojskom, pa počne dočekivati turske ispade. Turci se krvavih glava vraćahu gradu, a Sinđelić već govoraše:
— Niš je moj! Ja ću prvi ući u njega!
Ali su se i Turci bili već u nekoliko koristili svojim pokušajima. Oni su, na ime, poznali da među pojedinim starešinama srpskim nema veze, da ne gospodari u svoj vojsci jedna ruka, ili da je ona — ako je ima — nevešta i nesposobna. Iz svega toga zaključe da im je dužnost po što po to razbiti najjače odeljenje, Sinđelićevo, posle čega će biti lakše svršiti s ostalima. Pripremivši se za odsudan napadaj, Turci iziđu iz grada niškog u sredu 19. maja i upute se prema Čegru. Napred su išli konjanici na belim konjima, za njima konjanici na zelencima, pa onda na alatima, doratima i, najzad, na vrancima. Pomolivši se Bogu, oni izbaciše dva topa pa počeše lagano i u redu prilaziti bliže šancu srpskom. Za tim grunuše plotunom pa odmah udariše na juriš.
Ali ih u šancu očekivaše otpor kakvom se ne nadahu. Nasta krvava borba. Turci se ne htedoše vraćati, Srbi ne mišljahu odstupati. Jedinstvenom junaštvu Sinđelićevu sledovala je vojska njegova: već rovovi oko šanca bejahu ispunjeni leševima turskim, kad preko mrtvih svojih stadoše živi Turci uskakati u šanac. Sad se otpoče u samom šancu strašna borba: grudi u grudi, kundački, nožem, handžarem. Videći šta će biti, Sinđelić otvori kapiju na šancu i reče svojima:
— Braćo! Spasavajte se ko hoće i ko može!
Po tom priđe sredini šanca gde je stajala u lagumu sva džebana. Oko njega se sleže borba a on, prekrstivši se, potpraši pištolj i njime grunu u džebanu. Nebo se prolomi, gust mrak pokri zemlju koja se strahovito potrese, a kad malo posle vetrić raznese dim — ne bejaše više u šancu i blizu oko njega vojske ni srpske ni turske...
Vojvode iz ostalih šančeva ne smedoše, prema zapovesti Milojevoj, poći u pomoć. Samo se krete, i preko zabrane, mlavski vojvoda Matejić, ali docne stiže. U najvećem neredu povuče se Deligradu vojska srpska, a pred njom tada iđaše daleko napred Miloje, koga docnije narodni sud zbog toga osudi najpre na izgnanstvo a po tom na smrt. Presuda je izvršena. —
Od glava srpskih niški paša sazida čuvenu Ćele-Kulu, neobičan spomenik neobičnoga događaja. Evropski su putnici docnije prolazili tuda, te sa divljenjem govorahu o srpskom junaštvu i o turskom varvarstvu.
Dekembra 28. godine 1877. Niš je osvojila srpska vojska. Naskoro po tom zabeleo se skromni mramorni spomenik na mestu samoga šanca i strašne pogibije. Taj spomenik priča budućim pokolenjima da je dignut u slavu Stevana Sinđelića i njegovih besmrtnih junaka; ali on kazuje i to da su oni osvećeni!
I dotle čuven, viđen i znan — Sinđelić je u odsudnom trenutku pokazao kako je znao da valja umreti jednoga dana načinom koji će smrt pretvoriti u večni život.
Autor: Andra Gavrilović
