Ako želiš da vidiš najčudnije mesto koje pripada Studenici, ali je van nje, treba da pođeš severno od manastira, kroz predeo zvani Nemanjina kula. Ide se uz brzu žubornu reku Studenicu. Na levoj strani videćeš izvor i kamenolom belog mermera, koji je Nemanja upotrebljavao za zidanje svoje Velike crkve.
Malo dalje idući kroz šumu, moći ćeš da svratiš na obalu reke da se napiješ osvežavajuće mineralne vode, koja je veoma lekovita. Posle otprilike jednog sata hoda, pređi reku preko jednog uzanog drvenog mosta i skreni levo, a zatim uzbrdo. Proći ćeš najpre kroz predeo sa neobično malim drvećem, dok ne dođeš do granice svetog zemljišta sa neobično gustom i lepom šumom, gde je drveće pošteđeno sekire i gde bi bilo prokletstvo jesti meso. Tako je pravilo Svetog Save - svako će ti tako reći. Ta šuma i zemlja pripadaju Savinoj kući tišine (isposnici). Idi još jedan sat kroz šumu dok se pred tobom ne ukaže čarobna zelena dolina. Pređeš mali, srebrnasti potočić i - tu si u Donjoj isposnici, odakle moraš da se penješ otprilike još pola sata, dok ne stigneš do Gornje isposnice.
U Donjoj isposnici će te dočekati dva do tri monaha iz bratstva Studenice. U njihovoj jednostavnoj kući, pokazaće ti malu kapelu, u kojoj oni strogo, praktikuju molitveno pravilo koje je propisao Sveti Sava. Bratija će te primiti veoma ljubazno, ali će ti samo jedan od njih odgovarati na pitanja. A na pitanja, koja su isuviše lična i svetovna nećeš uopšte dobiti odgovor. Jer, molitvena tišina je njihova atmosfera. Sada ideš uzbrdo kroz borovu šumu i ubrzo ćeš se naći iznad provalije. Na desnoj strani stoji visoki zid jednostavne stene, kroz koju je prosečen prolaz i na nekim mestima nije širi od pola metra. Na levoj strani, videćeš gotovo vertikalnu padinu, pokrivenu stenama velikim kao i kolibe, pobacane u neredu kao da su ih neki džinovi razbacali u međusobnoj borbi. Na dnu ove fantastične panorame teče Studenica, ne žuboreći već grmeći. Posetioci sa slabim nervima vraćaju se nazad, da bi izbegli nesvesticu i gubitak stabilnosti. Na kraju, dođeš do uzanog polukružnog otvora, i naći ćeš isposnicu Svetoga Save, njegovu kuću tišine. Kao lastino gnezdo prilepljeno za stenu stoji konstrukcija od kamena i hrastovih greda, sada skoro u raspadanju. Ispod zgrade nalazi se bunar sa vrlo malo vode, koja se nosi bolesnicima. Bunar se zove kaca.
Ko je ikada mogao zamisliti da bi kraljevski sin izabrao tako strašnu liticu za svoje prebivalište radije nego dvorski život? Sava je to izabrao za svoje privremeno povlačenje u samoću, dok je bio u Srbiji; isto kao što je upotrebljavao isposnicu u Kareji dok je bio u Svetoj Gori. On je ovo praktikovao ne samo dok je bio monah ili starešina manastira, već i kasnije, kada je bio arhiepiskop. Zanemarivao je svoje telo da bi duh gospodario nad njim. On je svome telu uskraćivao gotovo sve, što mu je prirodno bilo potrebno. Duhovni rezervoar je morao biti obnovljen, a isposnica mu je najbolje služila za obnovu duhovne snage. On je bio suviše dugo i mnogo u narodu, putujući, propovedajući, slušajući, popravljajući, radeći, zidajući, zaista preterano mnogo sa narodom i prirodom. Potreban mu je bio direktan i neuznemiravan dodir sa Bogom, dodir njegovog duha sa Božjim Duhom. Svaki ljubavnik voli samoću. Savina ljubav za Hrista terala ga je u samoću. I šta je sve on radio u svojoj usamljenosti, samo je Bogu poznato. Pretpostavljamo da je tu postupao isto kao i u svojoj prvoj isposnici u Kareji. Drugim rečima, on je nastojao da zameni svoj život i misli Hristovim, sledujući reči apostola: "Ja ne živim, već Hristos živi u meni" (Gal 2, 20). Živeti u Hristu, misliti kao Hristos, imati ljubav Hristovu, činiti volju Hrista Boga, to znači biti kao Hristos u svakom pogledu. Ovo je bio cilj podviga svih pustinjskih otaca na Istoku. Nema sumnje da je to bio i Savin cilj u njegovom mestu tišine.
Teško je pretpostaviti da se Sava povlačio u isposnicu svakog posta, kao što su činili veliki isposnici u pustinji, već je svakako išao prema prilikama. U Srbiji nije on mogao biti običan pustinjak. Bog ga je poslao da radi u narodu i za narod. U njemu su se sretali Istok i Zapad u punoj harmoniji. Bio je naklonjen dubokom razmišljanju kao istočnjak, a energičan u akciji kao zapadnjak. Obe ove osobine ili talente je on razvijao do savršenstva. U suštini, međutim, tu je ležala velika duhovna snaga, upotrebljena jednom za jedan, a drugi put za drugi cilj.
Posle izvesnog vremena provedenog u isposnici, Sava se, preporođen kao i obično, vraćao u Studenicu, da obraduje i učvrsti celokupno bratstvo svojim prisustvom. Tada je ponovo polazio na svoja uobičajena putovanja po celoj zemlji, da kao i ranije propoveda, uči, zida i radi među Srbima.
Iz knjige: "Život Svetog Save" vladike Nikolaja Velimirovića
