Nijedna druga zemlja učesnica Velikog rata nije tako skupo platila svoju slobodu kao Srbija. Ostala je istina okađena tamjanom, zalivena kapima krvi i suza, očišćena verom u ispravnost žrtve za pravi cilj pred sobom. Istina o narodu za koji je tokom istorije pogibija najčešće bila pitanje života, a smrt – odraz vere u život.

Ove godine navršava se 100 godina od završetka Prvog svetskog rata. Kraljevina Srbija ratovala je protiv Austrougarske i drugih centralnih sila od 28. jula 1914, kada joj je austrougarska vlada objavila rat, pa sve do kapitulacije Austrougarske, 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda, Srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf, gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front, gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja, borbe za probijanje fronta počele su u septembru 1918. godine. Srpska vojska je krenula u proboj Solunskog fronta. Po naredbi vojvode Živojina Mišića: „Sa nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu!" – vojnički rečeno, izvršila je proboj Solunskog fronta i ispisala jednu od najsvetijih i najsvetlijih stranica srpske vojne istorije. O srpskim junacima francuski maršal Franše d' Epere je u izveštaju svojoj vladi o proboju Fronta zapisao: „Operacije se moraju usporavati, jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred."

Srpska slava ostala je zabeležena, ali su i srpske žrtve bile ogromne. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika, što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije. Da bi se bolje razumeo podvig ove vojske male po broju, ali velike po junaštvu, možda je najbolje pogledati ono šta su drugi, savremenici, o njoj rekli:

Nemački car Viljem, koji je u svoje vreme bio personifikacija tadašnjeg imperijalizma i protivnika Srbije, rekao je o srpskom narodu: „Šteta što taj mali narod nije moj saveznik."

Novi bečki „Greie Presse", list sa najizraženijom kampanjom protiv Srbije, pisao je 1918. godine o srpskom narodu: „Ostaće zagonetka kako su se ostaci Srpske vojske, koji su se spasli ispred Makenzenove armije, mogli docnije osposobiti za borbu. To je dokaz da srpski vojnik spada u najžilavije ratnike koje je video svetski požar."

Kelnske novine od 1918. godine, u članku „Psihologija povlačenja", pišu: „Malo vojnika se tuklo onako kako se tukao srpski vojnik. On je umirao tamo gde mu je bilo naređeno da se drži."

Feldmaršal Makenzen: „Ja neobično cenim i volim vas iz Šumadije. Vi ste herojski narod, pun časti i ponosa, narod velike i sjajne budućnosti."

Austrijski general Alfred Kraus takođe ima visoko mišljenje o Srbima, zbog čega se ne ustručava da kaže: „Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni s malim, dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, bogato snabdeveni municijom, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, mržnjom i oduševljenjem zagrejani za borbu, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća nego Rusi, Rumuni i Italijani."

Zanimljiva je izjava češkog književnika Ervina Kiša, kaplara 11. puka 9. Austrougarske divizije i učesnika Kolubarske bitke: „Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je sloboda malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih", piše on. „Tek sam ovde shvatio Šatobrijana da neumitna sila – volja savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu."

Japanski profesor medicinskog fakulteta u Tokiju, za vreme Prvog svetskog rata šef misije japanskog Crvenog krsta u Parizu, rekao je u svom govoru: „Do ovoga rata mi Japanci uživali smo glas vojnika sa najjačim ratničkim duhom. Ovoga puta moramo priznati da nam je srpski vojnik to prvenstvo oduzeo. Ne zamerite, gospodo Srbi, što smo na to malo i ljubomorni."

Norveški pukovnik Karsten Angel 1915: „Došli smo sa malo poštovanja za srpske vojnike, a vraćamo se puni divljenja. Videli smo narod miran, samopouzdan, rodoljubiv. Našli smo najbolje vojnike na svetu, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, voljne da žrtvuju život za zemlju i nacionalnu ideju."

Francuski maršal Franše d' Epere takođe ne krije oduševljenje kvalitetima srpskih vojnika, zbog čega se gotovo pesnički pita: „Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja na svetu? To su seljaci, skoro svi, to su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva."

Velika golgota u Prvom svetskom ratu iznedrila je čitavu plejadu junaka. Među njima se ističe Milunka Savić, kao najodlikovanija žena – vojnik u Velikom ratu.

Iz knjige „Srpska vojska u velikom ratu 1914 – 1918" Dušana Bapca. Izdanje Medija centra „Odbrana".