Poput brojnih talentovanih Srba početkom XX veka, Đorđe Marinković je svoju karijeru vezao za Francusku. Niz popularnih muzičkih dela čiji je on autor, rezultat je pokušaja uklapanja inspirisanja rodnim krajem u moderne trendove izražavanja. Ovaj rad prikazuje njegove moguće porodične korene, pitanje autorstva kultne srpske pesme "Tamo daleko" i stvaralaštvo u Francuskoj.
Đorđe Marinković rođen je 19. 9. 1891. godine u Korbovu, srez Kladovski, na severoistoku Srbije, od oca Jona, po zanimanju zemljodelca, i majke Flore, kao drugo dete u porodici. Kršten je u korbovskom pravoslavnom hramu 29. 9. 1891. g. Po sećanju najstarijeg meštanina Korbova iz 2006. godine, imao je braću Milana i Dragutina, sahranjene na tamošnjem groblju. Jedan stanovnik Velike Vrbice, sela na sredokraći puta između Kladova i Korbova, pripoveda da su Đorđa, "kao siromašnog dečaka koji divno muzicira, zatekli na ključkoj obali, prolazeći tuda brodom, neki ugledni Beograđani; njegov talenat toliko im se dopao, da su izdejstvovali da se školuje u prestonici, gde je svirao kod Kralja". Ukoliko bi to imalo činjeničnog osnova, boravak Đorđa Marinkovića u Velikoj Vrbici mogao bi biti povezan sa službovanjem Petra Marinkovića u tamošnjoj parohiji između 1883. i 1913. godine. Prema kazivanju njegovog bliskog rođaka Ljubomira Marinkovića, Đorđe potiče iz siromašne porodice, bio je muzičar u orkestru Kraljeve garde, svirao je prvo bubanj, a potom žičane instrumente i flautu.
Poznato je da je Đorđe Marinković 1916. godine sa srpskom vojskom boravio na Krfu. Za tu epizodu njegovog života vezan je nastanak jedne od najlepših i najpopularnijih srpskih pesama "Tamo daleko". Kako se može pročitati na sajtu Naša Srbija, "od svih rodoljubivih pesama, 'Tamo daleko' bi se smela proglasiti himnom srpskog vojnika; preko Cera i Kolubare, sa srpskom vojskom stigla je sve do Soluna i Krfa; svi učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju; Englezi su je nazivali 'Far away over there', naši veliki prijatelji Francuzi 'Au loin, au loin sur Corfu', Česi i Slovaci 'Tam v dali'... Stela Franklin, australijska književnica, stupila je 1917. g. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu; pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primećuje šta Srbi pevaju — "'Tamo daleko' — pesmu o selu, devojci, o zemlji". O njenom kultnom značaju za srpski narod govori i okolnost da je Nikola Tesla na večni počinak ispraćen ovom pesmom u interpretaciji Zlatka Balokovića. Međutim, posle Drugog svetskog rata, od strane partijskih zvaničnika smatralo se jeretičkim pevati "Tamo daleko", budući da asocira na monarhiju i Karađorđeviće. Žarko Petrović, popularni srpski kompozitor lakih nota, svedoči da su njegove interpretacije "solunskih pesama", 1970., u vreme zaoštravanja Titove politike prema "srpskim nacionalistima" — "Tamo daleko", "Marš na Drinu", "Kreće se lađa francuska" — proskribovane i nijedna srpska gramofonska kuća nije htela da ih objavi. Tako se desilo da mnoga domaćinstva u Srbiji u to vreme poseduju dragocenu kolekciju pesama jedino zahvaljujući okolnosti da zagrebački "Jugoton" sedamdesetih godina proteklog veka nije bio "pod prismotrom" zbog širenja srpskog nacionalizma. No, svega par godina pre ovog zaokreta u partijskim stavovima, ovdašnju javnost ustalasalo je pitanje ko je autor pesme "Tamo daleko".
U pismu upućenom Radio-Beogradu 1966. godine, nakon što je od Jovana Jovanovića iz Kladova saznao da je nacionalna radiofonska kuća izdala ovu pesmu, Đorđe Marinković navodi: "Čast mi je poslati vam sedam komada od mojih kompozicija, s nadom da će pevački hor snimiti koju pesmu; zahvaljujem pevačkom horu iz dubine duše što su snimili moju pesmu 'Tamo daleko'... Moju pesmu 'Tamo daleko' napisao sam na Krfu 1916. godine posle našeg povlačenja preko Albanske planine. Zato vas lepo molim da uvek napišete moje ime i prezime na programu posle svakog izvođenja na Radiju...".
Kako se ispostavilo, Đorđe Marinković je u Parizu prijavio i dobio zaštitu autorskog prava pesme "Tamo daleko", "za sve zemlje sveta". Na primerku publikacije "Airs Serbes"/ "Srpske arije"/, Edition G. Marinkovitch, 19. rue Lecluse Paris /17eme/, izdate od strane autora 1958. godine stoji upozorenje: "tous droits d'execution de reproduction et d'arrangements reserves pour tous pays". Na početku notnog teksta uneta je naznaka "reči i muzika Đorđe Marinković", a tekst muzike sa stavovima "Lente et expressiv", "Mouv, de Valse Lente" i "Allegro", glasi: 1. stav — "Tamo daleko, daleko kraj Dunava/ Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja/; 2. stav — "Zar je morala doć ta tužna nesretna noć/ Kada si dragane moj poš'o u krvavi boj/ 3. stav — "Čergo moja čergice o' čađava platna/ Ti si moja kućica srebrna i zlatna/ Gudi, gudi gudalo povrh tankih žica/ Usta su mi prepuna, haj haj, lepih pesmica". I na posebno štampanom tekstu "Ouevres de Georges Marinkovitch", gde se navode i "Airs Serbes", Marinković je svojeručno dodao "Sve su to moje kompozicije".
Okolnost da su u "Airs Serbes"/ "Srpske arije"/ unete tri melodije, pored dve koje čine integralnu celinu — "Tamo daleko" i "Zar je morala doć", još i "Čergo moja čergice", poslužila je da Đorđe Karaklajić, poznati srpski kompozitor popularne muzike i šef svih orkestara Radio Beograda, 1966. godine dovede u pitanje Marinkovićevo autorstvo, posebno apostrofirajući njegove "autorske pozajmice" kod pesme "Moja mala garava" — prepoznajući je kao delo Ise Bajića "Sinoć mi dragi dolazi", i "U mom selu najbedniji to sam ja" — prepev mađarske pesme iz komada "Seoska lola". Što se tiče pesme "Zar je morala doć", kompozitor Žarko Petrović primećuje da se njena melodija sa ruskim tekstom i danas može čuti u Ukrajini: "Nisu li možda, ruski artiljerci, oni koji su zajedno sa Srbima branili Beograd 1915. ostavili ovu melodiju, a naša vojska je prenela u Solun i na Krf? Možda su tako u jednoj verziji pesme spojena dva dela u jednu kompoziciju?!". Petrovića donekle demantuje bivši predsednik vlade Milan Stojadinović, kada u svojim memoarima svedoči da su "pesme početkom rata, u Beogradu, bile ratničke i osvetničke, dok su ove na Krfu bile tužne i kod njih je preovlađivao sentimentalni ton". Po pitanju slovenskih korena melodije "Zar je morala doć" nema spora ali oni, sami po sebi, ne isključuju autorske pretenzije jednog srpskog stvaraoca.
Kao potencijalni autori pesme "Tamo daleko" u srpskoj javnosti označavani su još i Milan Buzin, kapelan Drinske divizije, dr. Dimitrije Marić, lekar III poljske bolnice Šumadijske divizije i Mihajlo Zastavniković, učitelj u Negotinu. Zastavniković je 1926, četiri godine pošto je Marinković u Parizu zaštitio autorska prava, u Negotinu objavio sledeći tekst istoimene pesme: "Tamo, daleko, gde plavi Dunav sja/ Tamo je zemlja moja, tamo je Srbija!/ Tamo, daleko, daleko kraj mora/ Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja./ Ajdemo dušo, da živimo srećno mi/ Jer mladost prolazi burno i život nesrećni./ Tamo daleko, na Krfu živim ja/ Al opet zato kličem: Živela Srbija!". Takav tekst publikovala je beogradska "Ekspres politika" 1966. godine, otvarajući svojevrsnu javnu raspravu o stvaraocu teksta i kompozicije. Godine 2002. beogradski "Glas javnosti" doneo je feljton iz pera Žarka Petrovića "Kad je muzika ratovala". Prvi i drugi deo feljtona posvećeni su ovoj pesmi. Za razliku od Zastavnikovićevog teksta iz negotinske zbirke pesama od pre osam decenija, Petrović objavljuje "retuširanu verziju" pod naslovom "Stihovi: Mihailo Zastavniković, Zapis: Žarko Petrović": "Tamo daleko/Daleko od mora/ Tamo je selo moje/ Tamo je Srbija/...Bez otadžbine/ Na Krfu živeh ja/ Ali sam uvek klic'o:/ Živela Srbija!". Petrovićeva verzija "Zastavnikovićevih stihova" izostavlja iz prvobitnog teksta za koji je imenovani pledirao da je autor, "kompromitujuće" fragmente kao što su: "daleko kraj mora /je moje selo, srpsko!?/", "ajdemo dušo da živimo srećno mi/ jer mladost prolazi burno i život nesrećni/"; to kao da mu nije dovoljno, već se uklanja i deo u kome se pominje mesto, tamo daleko, "gde plavi Dunav sja".
Nasuprot Marinkovićevoj, rekli bismo logičnoj — prirodnoj verziji, koji svoje srpsko selo i ljubav prepoznaje "daleko kraj Dunava", Zastavniković ih u izdanju iz 1926. godine smešta "daleko kraj mora"/!?/. I konstrukcija o "plavom Dunavu koji sja" kao mestu pesnikove zemlje čini se problematičnom, pogotovo što ta impresija o bitnoj odrednici za Srbiju ne bi trebala biti svojstvena čoveku čiji su koreni porekla, iako je bio učitelj u podunavskom Prahovu, daleko od Dunava, reke kojoj inače ne dolikuje da mu suštastveno svojstvo bude "voda koja sija". Da se možda radi o neveštoj kompilaciji više verzija korišćenih od Srba u izgnanstvu, pored rečenog, mogao bi ukazivati i drastičan disparitet broja slogova u trećem — 11, u odnosu na četvrti stih — 14. Isti problem pojavljuje se i u odnosu petog i šestog stiha. Izvesno je da se u grčkom egzilu pevalo više verzija stihova pesme "Tamo daleko", što je učinilo iznimno složenim razrešenje pitanja autorstva. Tako se u knjizi "Golgota i vaskrs Srbije" na dva mesta navode različite verzije teksta. U prvoj se pominju more, Drina, Kolubara, Timok, Morava, Đetinja /ali ne i Dunav!/, a Krajina je prepoznatljiva po stihovima "Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov grad,/Tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad." Druga verzija data je samo fragmentarno, uz navođenje reči: "Kažu da nas je pesma održala. Kada i kako, ne znam sigurno. Mislim da se to odnosi na našu narodnu pesmu i naše guslare, ali znam da je tih teških izbegličkih i ratničkih dana pesma doista bila jedna od glavnih duhovnih namirnica. Sa svih strana čula se pesma. Najčešće grupna: "Tamo daleko, kraj plavog Dunava...". "Daleko kraj Dunava" je deo stiha istovetan onom koji Đorđe Marinković upotrebljava u svojoj autorizovanoj pesmi.
Tokom izgnanstva srpske vojske pevalo se više verzija stihova, prilagođavanih, između ostalog, osećanjima vojnika iz određenih srpskih regija. Zato je bilo opravdano da "eklektička verzija", za razliku od one koja je do danas opstala, nabrajajući čak pet reka i Šumadiju ponaosob, bude pravi mali "srpski geografski leksikon". Za kompoziciju u odnosu na koju je Marinković polagao autorske pretenzije, stvar je, makar nakon rata, svedena na racionalnu emotivnu i "melodijsku meru" asociranjem na srpsku grudu kroz "rekognosciranje" njegovog rodnog sela kraj Dunava. Nije teško zaključiti da je slika iste reke "koja sja" bledi rezultat pokušaja da se načini razlika u odnosu na inače sasvim prirodnu i lako prihvatljivu, već postojeću konstrukciju: "kraj Dunava". Jedna od nadograđenih lirskih niti na navedene geografske pojmove vezana je za Veljkov grad — Negotin i/ ili nešto udaljenije mesto, "gde ga Timok pozdravlja". Narodni pesnik upravo na tom mestu postigao je kulminaciju izliva emocija, uspešno gradiranu slikama "uništenog gaja", "rušenja i obaranja svega", "ostajanja ikone i slave uz Moravu" i "prelivanja svakog dela puta majčinim suzama". Uz pominjanje Veljkovog grada spevan je stih: "tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad". Takav izraz pomešanih ljubavnih i verskih osećanja, idealno je pogodovao jačanju srpskog borbenog duha, ali se nakon okončanja ratnog sukoba ispostavio prenaglašenim, kao uostalom i cela "geografska" verzija, te ga dolazeća vremena nisu održala sa značenjem stihovne podloge odranije prihvaćene melodijske forme.
Zanimljivo je da naslednici Mihaila Zastavnikovića nisu sporili Đorđu Marinkoviću autorstvo kompozicije, predlažući mu čak poravnanje. U pismu sačinjenom isključivo pisaćom mašinom, datiranom 24. aprila 1967. godine u Despotovcu, Slavoljub L. Dragićević piše Đorđu Marinkoviću: "Kao punomoćnik Zastavniković Zage, profesora iz Svetozareva, ovlašćen sam da Vam uputim ovaj zahtev. Otac moje vlastodavke, pisac je teksta za pesmu "Tamo daleko", na čiji ste tekst Vi komponovali muziku. U vezi ovoga i da ne bi došlo do nepotrebnog spora između pomenutih naslednica i Vas lično, koristim ovu priliku da prenesem njihove želje da su voljne da se sa Vama poravnaju o pravima koja im pripadaju po zakonu, te se zbog toga umoljavate da mi odgovorite o prednjem zahtevu moga vlastodavca i njene sestre Radmile. Ukoliko ne budete spremni da se poravnate sa mojim vlastodavcima, bićemo prinuđeni da povedemo spor radi ostvarivanja autorskih prava koja nam pripadaju. Punomoćnik, Dragićević L. Slavoljub, Despotovac, ulica Radnička broj 25/1. Preporučeno".
Izvesno je da Marinković nije prihvatio ponuđenu nagodbu za svojevrsnu deobu prava autorstva pesme "Tamo daleko" sa tekstopiscem Zastavnikovićem. Već naredne godine — 1968. izdao je u Parizu partituru za ovu kompoziciju sa naznakama: "Tamo daleko — musique de Georges Marinkovitch; paroles de Georges Marinkovitch".
Izuzev ove najpoznatije srpske pesme, Đorđe Marinković je za vreme rada u Parizu, počev od 1920. godine, u svojstvu kompozitora i muzičara, izvanrednog instrumentaliste na citri, publikovao mnoštvo popularnih kompozicija, od kojih je jedan deo stvoren na osnovu njegovih impresija iz rodnog kraja i izgnanstva na Krfu. Ukoliko imamo u vidu podatak iz uvoda njegove "Nove racionalne i kompletne metode za tirolsku citru", gde je javnosti predstavljen kao "znameniti instrumentalista na citri i diplomirani profesor", a po kojem mu je "jednoga dana 1916. godine, u planinama Albanije, citra spasila život", mogli bismo ustvrditi da je ovaj drevni instrument Marinkovićeva sudbina. Upravo citra, umesto očekivanih u takvim situacijama gusala, poslužila je i Margerit Jursenar da u priči "Kraj Marka Kraljevića" prizove sećanja epskog junaka na herojsku prošlost. Verovatno je to bilo zato, kazano rečima velike francuske književnice, jer reski, nadvremenski zvuk ovog instrumenta "u nepodnošljivo plavom nebu" nadvladava "uzvike, pozive, blejanje jagnjadi, pomešane sa molitvama za spasenje duša".
Delo Đorđa Marinkovića bilo je na odgovarajući način prezentirano kod francuske publike sredinom proteklog veka, uglavnom zahvaljujući preduzimljivosti i istančanom osećaju autora za moderne popularne muzičke trendove. Tada su se u Parizu neretko mogli čuti i taktovi muzike inspirisane lirskim tonovima uspomena na kladovski Ključ, ali i herojskim stradalništvom srpskih ratnika u Prvom svetskom ratu, da bi u najblistavijoj fazi njegove karijere autorsko delo, znano i po pseudonimu Georges Mariel, postalo evropski sinonim muziciranja na citri. Od njegovih biografskih podataka prezentovanim kroz katalog Francuske nacionalne biblioteke u Parizu — "napomene o ličnosti autora" raspoloživi su tek fragmenti: „Autor interpretator i kompozitor, instrumentalista i profesor citre, srpskog porekla, u Francuskoj od 1920. godine, državljanstvo Francuske, rođen 18.., umro 1977.".
Danas je Marinković gotovo zaboravljen "tamo daleko" u svom rodnom kraju, dok je na desetine Internet sajtova preplavljeno ponudama prodaje njegovih izdanja, od Francuske, preko Španije, do Nemačke, Velike Britanije i Japana. Tako, primera radi, Katalog zvučnih snimaka Nacionalne biblioteke Španije sadrži odrednicu: "autor — Karaš Anton /1906—1985./; autor Marinković Đorđe, interpretator; naslov Kafe Mocart, valcer; Hari Lajm/Anton Karas; izdavač — Barcelona: gramofonska kompanija Odeon /1950/; napomena: Đorđe Marinković, solista na citri; filmska muzika". Na sajtu "Priceminister" aktuelna je ponuda: "Hari Lajm tema/Kafe Mocart valc; Marinković Đorđe; dva izvanredna aranžmana filma "Treći čovek" sa Đorđem Marinkovićem, citra solo". Nije neskromno reći da je Marinkovićeva citra postala zaštitni znak antologijskog filma Kerola Rida, ekranizovanog prema romanu Grahama Grina.
Njegovi snimci za čuvenu izdavačku kuću RCA objedinjeni u naslovu "Cithare- fascination" za anglosaksonsko područje, ili pod imenom orkestra "Georges Marinkovitch Son Ensamble", za frankofonske zemlje, kao i udžbenici, partiture "Methode de Cithare Chromatique — Triangle" i "Methode de cithare Tyrolienne", već su deo evropske muzičke istorije. Opus Đorđa Marinkovića čini blagodarnim osećaj pripadnosti podneblju čiji su plemeniti izdanci davno prevazišli granice prosečnosti.
Piše: Ranko Jakovljević
