Povodom obeležavanja velikog jubileja - 120 godina od rođenja Miloša Crnjanskog, književnika koji je svojim stvaralaštvom obeležio razvoj moderne srpske književnosti, Narodna biblioteka Srbije realizuje reprezentativnu izložbu "Lutam, još vitak, sa srebrnim lukom".Izložba će biti otvorena u po nedeljak 28.oktobra i trajaće do 1.februara 2014.godine.
----------------------------------------------------------------------------------------
Dve komponente određuju stvaralačku i ljudsku ličnost Crnjanskog. On je odrastao u Temišvarskom Banatu, školovao se kod fratara pijarista, u jednoj višekulturnoj i višejezičnoj sredini, i poneo je autentično osećanje evropskog kulturnog identiteta. S druge strane, sam je rekao, kao i svi koji su rođeni na periferiji našeg naroda: „Ja imam pojačano osećanje nacionalnog dostojanstva." (Milo Lompar)Ove godine navršava se 120 godina od rođenja jednog od najvećih i ujedno najkontroverznijih srpskih pisaca, Miloša Crnjanskog. Rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu (Mađarska), u siromašnoj porodici. „Majka me je prepovijala u koritu za mešenje hleba", zapisaće mnogo kasnije Crnjanski. U Temišvar se preselio 1896, gde je završio srpsku osnovnu školu i maturirao u Pijarističkom liceju. To ga nije sprečilo da Srbiju i srpsku istoriju nosi duboko u duši, jer je vaspitavan u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini, uz pravoslavne običaje i priče o srpskim junacima. Nastavio je školovanje u Beču, zahvaljujući bogatom ujaku. Tu ga je zatekao početak Prvog svetskog rata. Bio je prinuđen da u austrougarskoj uniformi učestvuje u borbama protiv ruskih vojnika na galicijskom frontu, gde je umalo izgubio glavu. Posle rata, na kratko putuje u Pariz i Italiju, a po povratku se ženi Vidom Ružić, koja će „s njim deliti radosti njegove slave i gorčine njegovog stradanja", kako je zapisala u svom testamentu gđa Crnjanski.
Još sa bojišta je doneo veliki broj antiratnih stihova koje je objavio prvo u Zagrebu, a zatim i u Beogradu. Iako je u početku smatran socijalistom zbog iskazivane mržnje prema ratu, sazrevajući polako počinje da formira drugačije mišljenje o svom narodu, ratovima, politici, i duboko zalazi u političku desnicu, te ga mnogi počinju smatrati srpskim nacionalistom. Verovatno samo on zna šta je zaista bio, jer njegove reči izrečene tokom raznih životnih faza odlikuje jedna i skoro savršena osobenost – potpuna kontradiktornost.
Javne istupe započinje dubokim prezirom krvoprolića, da bi vremenom prešao na zagovaranje rata kao suštine ljudskog bića i njegove neophodnosti u napretku čovečanstva. Tako je i sa njegovim književnim delima – posle antiratne poezije, svi glavni likovi njegovih dela postaju oficiri.
Celokupno njegovo stvaralačko delo (od poezije, preko romana do putopisa), kao i sam njegov život (prgavog karaktera) pratio je rat sa kritičarima. Nekoliko puta njegove polemike završavale su i na sudu, dovodile do prekidanja prijateljstava i napuštanja Beograda. Tvrdoglavo je nastavljao da se raspravlja sa neistomišljenicima, tvrdeći da „kritiku može da podnese, ali klevetu ne". Koliko god bio užasnut ratom, ljutito je napadao pacifiste, smatrajući da su Srbi suštinski ratnički narod i da im se ne sme oduzeti mit o ratovanju: „Ako unizite i oklevetate njegovo učešće u prošlom ratu, ako uprljate ratove Srbije, jedini kapital u nas koji još nije proćerdan, šta ćete imati tom namučenom narodu lepoga reći?", pitao se Crnjanski.
Završavajući sa lažnim mitovima o večitim vrednostima građanskog morala, svoje najdublje poštovanje iskazuje prema srpskom seljaku. Njega smatra za najspremnijeg ratnika koji na bojište ide bez ikakve moralne dileme, a u suštini samo želi da svoj posao na njivi obavlja u miru. Vezujući se za običnog čoveka, duboko prezire „salonski komunizam" po gradovima, piše svoje, srpskom istorijom inspirisane romane, putuje i živi u siromaštvu. Ipak, veoma je ponosan na nagradu Srpske akademije nauka koju je dobio 1930. godine za prvi roman Seobe. Od 1935. godine do izbijanja Drugog svetskog rata radio je u diplomatiji u Berlinu i Rimu, a u Srbiji su ga komunistički krugovi nazivali pristalicom fašizma i hitlerizma. Svoje mišljenje o Srbiji u tim istorijskim trenucima Crnjanski je dao u pogovoru časopisa Ideje 1934. godine: „Uznemirenost duhova koja vlada Evropom obrazlagana je opštom ekonomskom krizom. Zaboravilo se da se obrati pažnja na ljudske duše, na psihu, na svet ideja. Međutim, upravo zbog nemoći racionalizma nastupio je trenutak nekog mističnog očekivanja. Umesto polumera, sitnog rada i krparenja javile su se velike, kolektivne političke vere: teatralni fašizam, mistični hitlerizam i Sovjeti – kao izrazi potrebe za širokim idejnim zamahom i nemilosrdnom, izvršnom silom. Ali će, pre ili posle, postati smešan i politički mrtav svaki, ko na naše probleme gleda kroz nemačke, talijanske ili ruske naočari... Ideje koje svuda oko nas osvajaju ni mi ne možemo izbeći, ali je kod nas nacionalni talas, još jednom, ne samo logički završetak dosadašnjih napora da se održi jedinstvo i država, nego i potreba i jedina nada... Metež morala i ideja u nas, prema tome, u gradovima je, punim tuđinskog elementa... Jedna duboka nemoralnost bila bi u zaboravu nacionalizma. I bolje bi bilo da nas ne bude, nego da se briše, deformiše i razlije, ono što, bitno, čini oštre crte čistog lika našeg naroda. Prema tome, na dnevnom redu treba da bude: primena nacionalnih ideja."
Odmah po izbijanju Drugog svetskog rata, Miloš Crnjanski iz Rima odlazi u London. I pored toga što je tamo stekao diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo izdržava se radeći slabo plaćene poslove. Godine 1951. dobio je britansko državljanstvo što mu je omogućilo da postane član PEN kluba i da na mašini otkuca svoja dela.
Drugi deo romana Seobe objavljen je 1962. godine, a on se u Jugoslaviju vratio tri godine kasnije, zajedno sa jednom od najlepših pesama glavnom gradu Lament nad Beogradom.
„Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oci, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje."
Koliko god lutao i ne nalazio svoje mesto, vratio se, posle 25 godina provedenih u Londonu, da poslednje godine provede u domovini. Preminuo je 30. novembra 1977. godine u Beogradu, gde je i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. I nagrađivan i neshvaćen, i namučen sopstvenom tvrdoglavošću, i verovatno potajno ponosan, jer je sve svoje kaprice isterao do kraja, ostavio nam je lepotu svojih reči, ljubav prema običnom čoveku, duboko poštovanje prema vojsci. Posle decenija izgnanstva, siromaštva i traženja svoje suštine i suštine svog naroda, svoj mir i spokoj našao je u skutima Beograda.
Autor:Svetlana Novičić
