Prof. dr Lazo Kostić, poznat širom sveta,jedan je od najbriljantnijih srpskih naučnika, koji je svojoj otadžbini i srpstvu posvetio svoj život.

On je toliko zadužio otadžbinu . Dovoljno je reći da je objavio 98 knjiga i preko 2.000 studija i rasprava naučnog sadržaja u raznim publikacijama. Među knjigama ima i kapitalnih dela i univerzitetskih udžbenika, a sve ostalo su dela u odbrani Srpstva, srpskih teritorija i o srpsko-hrvatskim odnosima kroz vekove. Iz njegovih dela se vidi koliko je imao dara za predviđanje događaja. Svojim knjigama je panično upozoravao na ono što će se desiti i pružao ogromne količine dokumenata i argumenata koji su mogli preokrenuti tokove događaja, da su uzeti u obzir. Nažalost, njegove knjige su bile zabranjene u SFRJ, a u svetu nije mogao svako da ih čita jer su pisane na srpskom i ćirilicom.

Lazo je rođen 15. marta 1897. u bokeljskm selu Vranovići (Donji Grbalj), gdje mu je službovao otac, pop Marko Kostić, 13-ti po redu sveštenik iz te svešteničke kuće, koja je dala još i tri monahinje. U ono doba sveštenici nisu bili samo bogomoljci i čuvari vere pradedovske. Popovi su bili na čelu populacije u svakom pogledu: u ratu vojskovoće, u miru savetnici, u politici lideri i čuvari nacionalnog identiteta, u prosveti učitelji, u kulturi nosioci svih aktivnosti. U jednoj od kuća Kostića u istoimenom zaseoku radila je najstarija narodna škola na srpskom jeziku u Boki i Crnoj Gori (pa i dalje), osnovana 1776. godine. Više od jednog veka držali su je i u njoj bili učitelji sveštenici iz kuće Kostića, koja je iznedrila i Laza Markovog.

Lazina majka Darinka bila je kćerka kapetana Sava Petkovića, pomorskog kapetana duge plovidbe, poznatijeg u Južnoj Americi nego u našoj zemlji. Darinka je rođena na brodu svoga oca i do sedme godine je plovila sa ocem i majkom širom sveta. Još u detinjstvu je naučila nekoliko stranih jezika. Pomagala je majci u podizanju mlađe braće, koja su se takođe rađala na brodu. Po udaji, kao popadija, bila je glavna savetodavka ženama i babica. Rodila je šestoro dece: dva sina i četiri kćeri. U to vreme je njen otac bio zapovednik na nekoliko brodova crnogorskog knjaza Nikole. Jahtu "San Mishel" za knjaza Nikolu preuzeo je u francuskoj luci Nant kapetan Savo lično od bivšeg vlasnika, romanopisca i vizionara Žila Verna, i sa njom uz mnogo nevolja doplovio do Boke. Na njoj se zavijorila prva srpska zastava na moru posle propasti srednjovekovnog srpskog carstva, pa je i zbog toga bilo neprilika.

Nakon smrti Lazinog deda, protojereja Lazara Đurovog, pop Marko je primio očevu parohiju (Krtoljsku), pa je Lazo završio osnovnu školu u Krtolima. Klasičnu gimnaziju je, zbog raznih nevolja i ratnih prilika, pohađao u Kotoru i Zadru, privatno polagao ispite na Cetinju i u Sarajevu, a maturirao u Sremskim Karlovcima. U međuvremenu, kada je počeo rat, od austrougarskih vlasti je bio mobilisan i kao gimnazijalac upućen u Školu rezervnih oficira u Sarajevu. Oktobra 1918. je došao u Boku na kraće odsustvo, ali se nije vraćao u jedinicu po ratnom rasporedu. Dezertirao je, krio se po Luštičkim šumama i formirao naoružanu odmetničku "Srpsku gardu".

Menjanje raznih škola i privatno učenje i polaganje ispita imalo je i dobrih strana. Lazo je tako više naučio nego što se nauči tokom redovnog školovanja. Po očevoj želji, u martu 1919. primljen je na Bogoslovski fakultet, ali čim je čuo da je u Beogardu otvoren Pravni fakultet, prešao je na taj fakultet još u toku školske 1919/20. godine i završio ga sa visokim ocenama za manje od dve godine. Već 1921. godine je zadovoljio stroge kriterijume i postavljen je za sekretara Državne statistike Kraljevine SHS. To mu je bilo sudbonosno da se počne baviti demografskim odnosima, pa je uz rad vanredno završio i Ekonomsko-sociološke studije, na čemu je i doktorirao avgusta 1923. u Frankfurtu na Majni. Dakle, za svega 4 godine završio je dva raznorodna fakulteta i doktorirao, od čega je pola vremena istovremeno radio u državnoj službi na složenim poslovima, bez odgovarajućih stručnih pomoćnika. Bio je prvi visoki stručnjak ekonomsko-statističkih nauka u Kraljevini Jugoslaviji i prvi je uveo ekonomsku statistiku na fakultete i u privrednu praksu.

Uporedo sa komplikovanim statističkim istraživanjima i sređivanjima obilja podataka , Laza se bavio i pravnim naukama. Postepeno je obradio celokupno administrativno pravo (tri knjige velikog formata sa preko 1.200 strana), prvo i jedino u Kraljevini Jugoslaviji, ako se ne računaju dva nedovršena pokušaja. To su bili i jedini udžbenici iz te oblasti. Napisao je i udžbenik Ustavnog prava, takođe prvi i jedini u Kr. Jugoslaviji.

Uporedo sa poslovima u Beogradu, Lazo je od 1926. bio vanredni profesor Javnog prava i na Pravnom fakutetu u Subotici. Nije imao na raspolaganju ni službeno ni privatno vozilo. Dva puta sedmično je putovao u Suboticu parnom železnicom.

Iste godine je izabran i za vanrednog profesora Ekonomske politike i Statistike na Pravnom fakultetu LJubljanskog univerziteta. I tamo je bio profesor-putnik. Da ne bi gubio vreme, noću je putovao, a danju radio. Imao je i drugih ponuda, ali ih je morao odbiti. Toliko tražen, a tako mlad! Tada još nije imao ni 30 godina.

Od 1929. godine pa nadalje bio je redovni član Međunarodnog statističkog isntituta u Hagu, i to veoma aktivan. Učestvovao je na naučnim zasedanjima tog instituta u Rimu, Londonu, Varšavi, Pragu, Berlinu, Atini, u dalekoj Moskvi (tada se nije putovalo avionima) i u još daljem Tokiju. Članstvo u ovom međunarodnom institutu bila je velika čast, rezervisana samo za mali broj svetskih eksperata. Kada je postao član, imao je svega 32 godine i bio čitavu deceniju mlađi od do tada najmlađeg člana ovog instituta. Odlično je vladao nemačkim, italijanskim i francuskim, a dobro se služio ruskim, češkim. Bez teškoća i rečnika se služio literaturom na latinskom, starogrčkom, staroslovenskom i crkvenoslovenskom.

Godine 1937. Lazo je bio inicijator i jedan od tri osnivača Ekonomsko-komercijalne visoke škole u Beogradu. Ta škola je ubrzo dostigla visok ugled, a imala je rang fakulteta (nije bila viša nego visoka). Kasnije će prerasti u Ekonomski fakultet. Naravno, Laza je bio profesor i ove visoke škole, uporedo sa svim ostalim obavezama.

Između dva svetska rata prof. dr Laza je dva puta biran za dekana Ekonomsko-komercijalne visoke škole i jedan put za dekana Pravnog fakulteta. Mnogi će pomisliti da je toliko rada donosilo i mnogo para. Uprkos svemu, Lazo je skromno živeo. Ne samo da nije imao automobil i vilu na Dedinju, kao njegove kolege, nego nije imao ni kućicu ili privatni stan. Stanovao je na četvrtom spratu stambene zgrade u Mutapovoj ulici. Imao je nesreću da mu dva puta bude opljačkan stan i da tu zgradu pogodi avionska bomba u aprilskom ratu 1941. g. i sve mu uništi. Najveća nesreća ga je zadesila pre rata, januara 1939, kada mu je umro desetogodišnji jedinac Marko. Druga velika nesreća ga je zadesila novembra 1943, kada su mu Nemci obesili mlađeg i jedinog brata Mirka.Osim nesrećnog sina, Laza je imao i dvije kćeri: Grozdanu, majku poznate i rano preminule glumice Zorice Šumadinac, i Darinku, profesora književnosti, dugogodišnjeg lektora lista "Politika".

Profesor  nije mnogo cenio kneza Pavla Karađorđevića i njegovu politiku, ali ga nisu oduševljavale ni martovske demonstracije. Verovao je da Srbi imaju pametniji izlaz iz teške situacije. To ga nije sprečilo da se javi mobilizacijskom punktu po ratnom rasporedu ne čekajući poziv. Želeo je dati lični primer studentima. Aprilski rat ga je zatekao u Kragujevcu kao rezervnog oficira.

Bio je istaknuti član Radikalne stranke.

Pod nemačkom okupacijom 1. maja 1941. godine Lazo Kostić prihvata položaj komesara za saobraćaj u Komesarskoj upravi okupirane Srbije, ali 21. juna ispoljava veliku ličnu hrabrost podnoseći ostavku u znak protesta što nemački okupatori ne sprečavaju hrvatski genocid nad srpskim narodom. Smatrao je da okupatoru treba pružiti pasivan otpor, ali se ubrzo povezao sa pokretom otpora generala Draže Mihailovića i pred kraj rata pristupio njegovim oružanim formacijama, uprkos lošem zdravstvenom stanju usled ozbiljnog srčanog oboljenja. Pod okupacijom nije imao nikakvog zaposlenja i svoju porodicu je izdržavao isključivo prodajom svoje imovine.

U Švajcarsku je stigao 1. maja 1945, što znači pre završetka rata, i izdržao višegodišnje teške izbegličke muke.

Državni sud FNRJ nije imao elemenata da ga proglašava krivim, pa mu je njegov kolega i predratni prijatelj dr Milan Bartoš nekoliko puta nudio dobar položaj ako se vrati u zemlju. Ipak su ga optužili, ali to su uradile njegove druge bivše kolege. "Sud časti Ekonomsko-komercijalne visoke škole", optužnicom br. 150, od 26. marta 1945. otužio je prof. dr Lazu Kostića zbog dela kulturne, administrativne, privredne i političke saradnje sa neprijateljm i njegovim domaćim pomagačem. Optužnica ga je teretila i za nameru da likvidira ovu visoku školu (u čijem je osnivanju učestvovao). Raspravljalo se bez prisustva optuženog, bez branioca po službenoj dužnosti, pa čak i bez tužioca. Zaključak je bio da se optužnica br. 150. preda Međunarodnom sudu za ratne zločine. Od toga, nravno, nije ništa bilo, jer nije bilo nikakvih dokaza. Ipak je na predlog ove visoke škole Lazo i formalno 28. juna 1945. otpušten ih državne službe. Ostala je crna mrlja na svetlom liku čestitog prof. dr  Kostića i njegove ugledne porodice. Ovu crnu mrlju ne bi trebalo brisati nego samo preneti sa Laze na njegove klevetnike i "sudije".

Lazo je teško preboleo i na ovaj način nanesene boli, utoliko pre što su svi klevetnici, "tužioci" i "sudije" bili visokoškolovani Srbi. Ipak ga to nije pokolebalo da čitav ostatak života, od preko tri decenije provedene u egzilu, posveti naučnoj odbrani Srpstva. Što je sve radio za Srpstvo, to je preduga priča za ovu priliku, jer bi trebalo barem pobrojati objavljenih 80 knjiga (bez 18 predratnih) i preko 2.000 studija i polemika u raznim publikacijama.

Od 1960. godine bio je redovni član Ekonomskog instituta Univerziteta u Čikagu "The Econometric Society He Univerzitum".

Godine 1964, kada još nije bila objavljena ni trećina Lazovih dela, osnovan je Srpski narodni univerzitet "Dr Lazo M. Kostić", čime je on još za života bio posebno počašćen (1022. Vest Neishnel, Aveni Milvoki). Dve godine kasnije počeo je izlaziti list "Srpstvo", kao organ SNU "Dr Lazo M. Kostić", u kome je ustupan značajan prostor Lazu i onima koji su pisali o njemu i njegovom delu.

Ne nažalost, nego na bruku i sramotu, Lazu Kostiću nije bilo mesta u posleratnim enciklopedijama. A te enciklopedije su nadgrađivane na predratno "Sveznanje", koje je maksimalno eksploatisano, a da autori "Sveznanja", među kojima je i prof. dr Lazo Kostić, nisu ni pomenuti. Sigurno je da nikada niko u celokupnoj srpskoj istoriografiji nije prikupio toliko naučne građe kao profesor Kostić, koji je lično prevodio tekstove iz nemačke i italijanske literature, insistirajući na strogoj autentičnosti izvornika i preciznosti navoda.
Lazo Kostić je umro 17. januara 1979. u samoći, u tuđoj zemlji.