Jedno od najlepših primeraka srpskih rukopisnih knjiga 14. veka, "Nikoljsko jevanđelje", pisano je na pergamentu u prepisivačkoj školi manastira Nikolje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.
Ovo četvorojevanđelje pisano je na pergamentu i posvećeno četvorici jevanđelista, Mateju, Marku, Luki i Jovanu. Stranice sa po 17 redova teksta ukrašene su prelepim iluminacijama, inicijalima i zastavicama, sa zlatnim i srebrnim detaljima. Svako poglavlje počinje ilustracijom zaštitnog znaka jednog od jevanđelista: krilatim lavom - sveti Marko, krilatim bikom - sveti Luka, orlom - sveti Jovan i anđelom - sveti apostol Matej. Zastavice na počecima poglavlja sadrže kraljevske krune, a u to vreme sa krunama se nije smelo igrati. Dakle, verovatno da je narudžbina za Jevanđelje stigla sa dvora, od krunisane glave, možda je naručilac bio despot Đurađ Branković. Prvu stranu oštetila je vlaga, drugu i treću malo su izgrizli miševi, a ostale su solidno očuvane.
Knjigu prvi put pominje Vuk Karadžić 1826. u prvom broju Danice, to je čuveni članak Opisanije srpskih starina, u kome kaže da ima jedan namastir u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, mali, stisnut, s one strane Morave, u kome se nalazi jedno Jevanđelje na pergamentu izvanredne lepote. Koliko je lepo, svedoči činjenica da je Đura Daničić 1864. godine, dakle čim je preveo Stari zavet, preveo i to Jevanđelje na staroslovenski jezik. Zatim se knjiga pominje u Katalogu Narodne biblioteke Srbije za 1903. godinu, iz čega se vidi da je tada knjiga u vlasništvu srpske države, dakle nije više u Crkvi. U vreme kada srpska vojska prelazi Albaniju, Jevanđelje nestaje 1915. godine negde na Kosovu.
U doba kad Englezi uzimaju koncesiju na Trepču, stižu na Kosovo rudarski inženjeri iz Engleske. Nadzorni organ za tu kompaniju je ser Čester Biti, Amerikanac, rođen 1875. godine, izvanredan kolekcionar starina. Ovaj zaljubljenik u starine je kao vlasnik rudarske kompanije veoma bogat, pa svojim inženjerima na Kosovu daje nalog da gde god nađu nešto lepo, staro, kupe za njegovu zbirku, što ovi i rade. Tako se i Nikoljsko jevanđelje pojavljuje u njegovoj obimnoj zbirci. Ser Čester Biti je čovek koji jako voli Irce, te je svoju vrednu zbirku zaveštao i poklonio državi Irskoj koja, u znak zahvalnosti, u gradskom zamku (otprilike kao Kalemegdanska tvrđava) podiže biblioteku i galeriju gde se smešta njegova izvanredna kolekcija, u kojoj se, na primer , nalazi i list Biblije iz drugog veka. Svojevremeno vođeni pregovori sa njim da nam vrati Nikoljsko jevanđelje, a u zamenu da dobije odlivak Meštrovićeve manje plastike. Međutim, njegovom smrću zbirka je prešla u državno vlasništvo i to više nije moguće, jer je princip nedeljivosti muzejske zbirke najstariji muzeološki princip, tako da definitvno prestaje nada da Nikoljsko jevanđelje može na bilo koji način da dođe u Srbiju. sve do 1966, kada je otkriveno u Dablinskoj biblioteci. O Nikoljskom jevanđelju se ponovo govori tek 1990. godine, kada list Glas biblioteke iz Čačka donosi putopis o ovoj knjizi. Nekoliko godina kasnije, direktor irske biblioteke i galerije poklonio je tadašnjem srpskom ambasadoru u Londonu digitalnu kopiju, koju je ovaj prosledio biblioteci u Čačku i Narodnoj biblioteci Srbije.
Fototipsko izdanje Nikoljskog jevanđelja, štampano u sto luksuznih primeraka, dobili su darodavci, SANU, Filološki fakultet u Beogradu i Filozofski u Novom Sadu, manastiri (među njima i Hilandar), episkopi i pojedine strane biblioteke.
