Da nije bilo Lenke Dunđerski, ne bi bilo ni pesme Santa Maria della Salute. Da nije bilo snažne i neostvarene ljubavi lepe,obrazovane, ugledne devojke i pesnika Laze Kostića, iz njegovog pera ne bi nastala jedna od najlepših srpskih pesama. Da nije dobila ponudu da u filmu "Doba Dunđerskih" zaigra Lenku, Anđela Jovanović možda ne bi saznala koliko je velika bila njena junakinja.

Znala sam samo da je bila inspiracija Lazi Kostiću za pesmu Santa Maria della Salute. Kada me je reditelj Marko Marinković pozvao i ponudio mi ulogu, odmah sam pročitala sve što sam mogla da pronađem o Lenki. Osvojila me je. Oduševilo me je saznanje da je bila izuzetno obrazovana, da je govorila više jezika, divno svirala klavir i pevala, izvrsno jahala, da je bila veliki dobrotvor i da je baš ona zaslužna za izgradnju Srpskog narodnog pozorišta - kaže mlada glumica, ne krijući da joj je zbog svega što je saznala, Lenka postala veoma draga i bliska.

Snimajući igrano-dokumentarni film o vojvođanskoj porodici Dunđerski, čiji je scenario napisao Pero Zubac, Anđela kaže da je postala veliki poštovalac Lenkine ličnosti. Osećala je, dodaje, i odgovornost i zadovoljstvo dok je oživljavala lik jedne tako značajne ličnosti.

* Koliko vam je to i laskalo?

- Naravno da mi je laskalo. Bila sam mnogo srećna što mi je ukazana takva prilika, to se desi jednom u životu, a možda ni tad. Drago mi je i što sam radila sa rediteljem s kojim sam već sarađivala.

* Kako je bilo zaploviti u tu epohu, obući kostim iz 19. veka?

- Bilo je veoma zanimljivo i neobično pošto sam se s tim susrela prvi put, ali moram da priznam da sam mnogo uživala. Tome su doprineli divni kostimografi i šminkeri koji su to fantastično dočarali, tako da sam se osećala kao da sam tokom snimanja živela u 19. veku.
* Glumačko iskustvo vam nije strano. Igrali ste u serijama "Moj rođak sa sela", "Totalno novi talas", "Zauvek mlad", ali ovo je, ipak, druga epoha. Šta ste sada shvatili - šta vam više prija, šta vam je izazovnije?

- Svako iskustvo je izazovno samo po sebi. Mislim da glumac ne bi trebalo da se ograničava na jedno ili drugo, već da je spreman da se upusti u svaki glumački izazov. Uživam u svakom projektu, jer je iskustvo najdragocenije i uvek imam priliku da naučim nešto novo. Za potrebe snimanja "Doba Dunđerskih" sam, recimo, naučila da jašem.

* Da li vam je uloga u filmu "Zduhač znači avantura" otvorila neka nova vrata?

- Svaka uloga je preporuka za neku novu priliku. Svaka uloga je šansa, a na nama je kako ćemo da je iskoristimo.

* Šta je danas imperativ za jednu mladu glumicu koja želi da se posveti fakultetu, ali istovremeno i da igra?

- Dobra organizacija i razumevanje profesora. Dragan Petrović, moj profesor glume, uvek je bio velika podrška svojim studentima i omogućava nam da uskladimo obaveze na fakultetu sa obavezama van fakulteta. Pomaže nam da napravimo pravi izbor, šta je dobro za nas da prihvatimo, a šta ne, što je veoma važno za mladog glumca.

* Koliko uspevate da se posvetite svom velikom talentu - muzici? Da li je uopšte postojala solucija da nakon završene srednje muzičke škole nastavite u tom pravcu?
Nažalost, veoma malo mogu da se bavim muzikom. Posvećujem joj se tako što se posle napornog dana opuštam uz dobru i kvalitetnu muziku. Ipak, zahvaljujući predmetu koji imamo na fakultetu, Tehnika glasa, imam priliku da pevam i tako razvijam svoje glasovne mogućnosti. I u tome uživam.

* Znamo da su vaše današnje kolege, majka (Branka Pujić) i otac (Dragan Jovanović), navijale da se opredelite za neku drugu, lakšu i ozbiljniju profesiju. Da li su uopšte imali pravo glasa ili je vaša odluka doneta davnih dana?

- Imali su pravo glasa, ali njihovi glasovi nisu usvojeni. Da, oni nisu želeli da se bavim glumom, ali sam ja to mnogo želela. I bila sam uporna i istrajna u ostvarenju te želje. Uspela sam da ih ubedim.

* S kim ste vežbali za prijemni na FDU?

- Išla sam u MAB studio, tu sam imala divne pedagoge, pa se u meni još više probudila želja za glumom.

* Vaša majka je rekla da glumački hleb ima sedam kora. Koje ste vi do sada okusili?

- Za mene je to jedan veliki hleb, koji tek treba okusiti, a mora se jesti mrvicu po mrvicu.

* S kim je lepše igrati, sa mamom ili sa tatom?

- Mislila sam da će mi biti čudno da igram i sa mamom i sa tatom, ali su oni uspeli potpuno da odvoje poslovno od privatnog. Na snimanju sam osećala da su mi oni kolege, a ne roditelji. To me je zaista oduševilo, jer sam zahvaljujući njihovim potezima i odnosu na setu shvatila šta znači biti profesionalac.

Razgovarala:Tatjana Loš