Paja Jovanović, najznačajniji predstavnik akademskog realizma i jedan od najvećih srpskih slikara 20. veka, rođen je 1859. godine u Vršcu. Još kao vrlo mali počeo je da se interesuje za slikarstvo u čemu ga je podržavao i pomagao mu otac Stevan Jovanović, inače tada poznati vršački fotograf koji je i sam gajio ljubav prema ovoj vrsti umetnosti. Tako je Paja Jovanović još kao dete znao da provodi sate i sate u crkvi pokušavajući da na papir prenese ono što vidi na njenim zidovima. Nedugo potom bilo je potrebno da se za reljefe na zvonima crkve izrade crteži svetaca, te Jovanovićev talenat biva otkriven. Sa samo četrnaest godina Paja Jovanović dobija porudžbinu i što je još važnije mogućnost da se upiše na slikarsku Akademiju u Beču.Svestan od početka da je rođen pod srećnom zvezdom,već kao mladić izjavio je da je njegov život u stvari ,,šaljiva igra’’ ,a u starosti je na život gledao kao na ‘’divan san o ovome svetu’’,ali mu je stavio samo jednu zamerku ‘’što suviše brzo prolazi’’.
Studije je završio za samo tri godine. Međutim, tu nije stao. Želeo je da se usavršava i tako postao jedan od najboljih učenika Leopolda Karla Milera, izuzetno cenjenog slikara toga doba.

Za vreme studija nasikao je neke od svojih najpoznatijih slika među kojima su Ranjeni Crnogorac, Guslar, Borba petlova, Izdajica, Kićenje neveste i mnoge druge koje su oduševile čitav svet. Svoje prvo priznanje dobija 1882. godine u Beču za sliku Ranjeni Crnogorac koja je bila izložena na godišnjoj izložbi Akademije koju je pohađao. Ova slika donela mu je prvu nagradu, ali i carsku stipendiju.
ISTORIJSKE KOMPOZICIJE
Od 1895. godine počinje nova faza u stvaralaštvu Paje Jovanovića, u kojoj se on, najvećim delom, posvećuje izradi istorijskih kompozicija. (Po mnogima najznačajnijih deset godina njegovog stvaranja.)Te godine je bila prvi put izložena,danas poznata Jovanovićeva kompozicija istorijskog sadržaja koja pokazuje Takovski ustanak,a uporedo slika i svoje dobro poznate žanr scene,kao što je slika koja ima više naziva: ‘’Stare priče’’,’’Starac priča šta je nekad bilo’’ ili ‘’Priča o boju na Kosovu’’.

Te 1895. dobija Paja dve značajne porudžbine za Milenijumsku izložbu koja je trebalo da se održi u Budimpešti 1896. godine:od Saborskog odbora u Sremskim Karlovcima na čelu sa patrijarhom Georgijem Brankovićem, da izradi grandioznu istorijsku kompoziciju Seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem,i od vršačkog Municipija, za sliku Vršački triptihon-koja prikazuje berbu,žetvu i pijacu u Vršcu .Na samom kraju 19.veka doživeo je vrhunac kakav se samo poželeti može,uložio je maksimum znanja i veštine u delo koje se smatra krunom istorijskog slikarstva tog doba –‘’Krunisanje Cara Dušana’’.Na izložbi u Parizu 1900.god dobila je Zlatnu medalju.Sudbina slike bila je takva da će već posle nekoliko godina ona dobiti nešto drugačije verzije.Ni sam slikar nije slutio da će još nekoliko puta morati da je interpretira,uvek drugačijeg formata i sa manjim izmenama u slikanju. Razlog što se kod prve,najveće I najpoznatije verzije odlučio za svetlu paletu je bio jednostavan.Trebalo je pripremiti sliku za izdradu goblena ili tapiserije istog formata po narudzbini kralja Milana Obrenovića.Pošto se to nije desilo,jer je kralj Milan obećan novac potrošio na izmirenje ranijih dugova, i kako mu posle izložbe nije bio isplaćen ugovoren iznos,Jovanović je odlučio da ovu kompoziciju izvede na način koji je nemu najviše odgovarao,jer je smatrao veliko ‘’Krunisanje’’ kao običan kolorisani crtež.Pored prve i najveće,rađene za izložbu u Parizu,u Narodnom muzeju u Beogradu se čuva druga po veličini slika ‘’Krunisanje Cara Dušana’’, a još dve verzije se čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom sadu,zatim jedna u Muzeju grada beograda,dok je jedna bila u manastiru Hilandar,kao poklon porodice Roš,ali je nažalost izgorela u požaru manastira početkom 2004.god.Više manjih verzija je u privatnom posedu.

Živeo je u Londonu,  nekoliko godina kasnije  će preći u Minhen, potom u Pariz, da bi se na kraju ponovo vratio u Beč gde će biti njegovo poslednje prebivalište.Žarko je želeo da se vrati u Beograd,voljeni grad. Ali početkom pedesetih,njegov vid je postajao sve slabiji  i on tada započinje prepisku sa direktorkom  Muzeja grada Beograda kako bi se formirao njegov legat. Tako je 1952.godine u Beograd dospeo celokupni njegov legat sa 800 predmeta, a svečano je otvoren tek 1970.godinegde su izložene slikareve slike, spisi, fotografije, nešto od sačuvanih ličnih stvari, odlikovanja, priznanja, medalje, diploma. Ono što je počeo kao dečak da radi,ovaj slavni slikar pred kraj života  više nije mogao .Priznao je to i sebi  i  drugima i napisao: ‘’Glava bi htela,ruka bi mogla,ali oči ne daju.’’  Preminuo je 1957.godine i ostavio na platnu,nekoliko godina pre smrti , naslikan buket crvenih ruža.Taj štafelaj,sa poslednjom nedovršenom slikom takodje se nalazi u legatu.

Paja Jovanović  je žene uvek slikao sa posebnom ljubavlju. Jedna od najfascinantijih slika je KIĆENJE NEVESTE koju je naslikao 1885./1886.g.

Izvor fotografije: narodnimuzej.rs

Kićenje neveste je jedno od najpoznatijih dela Paje Jovanovića.  Nastalo je u vreme umetnikovih intenzivnih putovanja i boravaka po Balkanu, u prvoj polovini osamdesetih godina XIX veka.

Vedra, folklorno živopisna, besprekorno slikarski izvedena sa obiljem etnografskih detalja, ovo delo je jedno od najboljih Jovanovićevih radova kako ovog perioda, tako i u celini. U širem kontekstu, ova slika Paje Jovanovića u sebi sadrži sve relevantne odlike poetike akademizma i prema tome je, zajedno sa drugim Jovanovićevim delima iz ovog perioda, presudno uticala na razvoj srpskog realističkog slikarstva krajem XIX  veka.

Poznata je  i druga verzija ove teme, ali nažalost samo po opisu iz literature. Na toj slici su oko neveste dve žene koje je kite, dok je sa leve strane prikazana majka kako sklopljenih ruku od radosti plače. Takođe su naslikana i ulazna vrata sa leve strane, na kojoj stoji devojka koja samo što nije zaplakala, dok se sa desne strane nalazila žena koja vodi devojčicu sa darovima ka nevesti (videti: Mita Živković, Paja Jovanović, akademski slikar, Prilog istoriji srpske umetnosti, Letopis Matice srpske, knj. 165, Novi Sad 1891, sv. 1, str. 1–19).U literaturi slika se pojavljuje i pod nazivima: „Nevesta“, „Kite mladu“, „Oprema mlade“.

Izvor teksta i slika Kićenje neveste: http://www.narodnimuzej.rs