Sentandreja, gradić u Mađarskoj, dvadesetak kilometara od Budimpešte, pominje se pod tim imenom prvi put u trinaestom veku, a novo doba za staro ugarsko mesto započinje dolaskom nekoliko hiljada Srba 1690. godine sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Sa njima je došao i manji broj pripadnika drugih pravoslavnih i nepravoslavnih naroda i etničkih grupa, Jermena, Bugara, Grka, Vlaha i Dalmatinaca koji su bežali pred najezdom Otomanske imperije. Oslonjeni na privilegije dobijene od cara Leopolda I, kasnije i na večiti ugovor sa caricom Marijom Terezijom i prava potvrđivana od drugih austrijskih vladara, Srbi su već krajem sedamnaestog veka u Sentandreji bili većinsko stanovništvo, a u osamnaestom veku uhvatili su ekonomski, kulturni, obrazovni korak sa velikom Evropom.
«Ovo je značajan segment istorije našeg naroda, pogotovo sada, u vremenima kada se puno govori o evropskom putu Srbije, o tome gde pripadamo, iznalaze se razni dokazi da li smo ili nismo Evropa. Upravo je motiv i cilj izrade ove mape da Srbi ne zaborave šta su bili ali i da drugi nešto nauče o Srbima. Mi Srbi smo skloni legendama a mapa je jedan trud da se prikaže ono šta je Sentandreja bila, šta je danas i šta je značila u istoriji. Zaboravlja se na jednu od najznačajnijih legitimacija evropejstva Srba a to je da je posle velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem vrlo brzo Sentandreja, mesta dvadesetak kilometara severno od Budimpešte u tatašnjoj Evropi, u srcu tadašnje Evrope, tadašnje najcivilizovanije Evrope, taj srpski živalj uhvatio korak sa Evropom u kulturnom, ekonomskom i svakom drugu pogledu i bio ravnopravan i poštovan od svih drugih. Ne treba tražiti potvrde onoga što smo bili samo to treba naučiti i negovati,» govori Borivoje Erdeljan.
«Noseći svoj Kovčeg zaveta, kivot kneza cara Lazara – prvog evropskog vladara koji je, na Kosovu 1389. godine, barem za kratko osujetio tursko nadiranje, sa partrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem na čelu, jedni na lađama, drugi na konjima i kolima, a neki peške, četrdeset dana smo po putu hodili i uselismo se u neko mesto više Budima, zvano Sentandreja. Tu sagradismo kućice, i crkvu od drveta podigosmo, te tu položismo mošti svetog cara srpskog. Narod bez zemlje pregnuo je da sebi sagradi prestonicu. Pod bremenom tako velike istorije, mala naseobina je, da bi opstala, morala da zaliči na večni san hrišćana, novi, ovog puta, srpski, Jerusalim...Tokom narednih decenija, iz zamaha teško shvatljivog kada se imaju u vidu teskobe tadašnjeg života, varoš Sentandreja je bljesnula sjajem srpskih hramova», napisao je istoričar Ivan Stevović u tekstu koji je objavljen u mapi.
«U jednom trenutku su srpski doseljenici svojom preduzimljivošću, energijom i veštinom učinili to mesto jednim od najnaprednijih u svojoj sredini. Kada govorimo o prvoj srpskoj učiteljskoj školi u Somboru treba znati da je zapravo prva učiteljska škola u Srba osnovana 1812. godine u Sentandreji, pa je četiri godine kasnije preseljena u Sombor. Takođe, otac srpskog teatra Joakim Vujić službovao je u Sentandreji gde je takođe osnovao pozorište», podseća Borivoje Erdeljan. Valja pomenuti da su monah Kiprijan i nekoliko kaluđera iz spaljenog manastira Rače (kraj Drine) našli 1690. utočište u Sentandreji. Tu su, pri crkvi brvnari Sv. Luke, osnovali prepisivačku školu, iz koje je potekao veliki broj rukopisa, opremljenih izuzetnim ilustracijama. Srbi su tu podigli prelepe crkve u kojima su izrazili svoj duhovni i likovni identitet, istovremeno ga spajajući sa tadašnjim umetničkim strujanjima u Evropi. Podizali su i prelepe krstove, rasute po gradu, kao posebna duhovna staništa i znamenja, mesta narodnog okupljanja. Tako su iznedrili crkveno-umetnička ostvarenja naročite vrednosti.
U ilustrovanoj mapi je sve ovo profesionalno sjajno prezentirano, pa je mapa istovremeno i vodič, i slikovnica, i zbir poučnih tekstova u kojima se govori o Srbima u Sentandreji. «U radu na mapi učestvovao je visoko motivisan tim ljudi. Mladi arh. Aleksandar Stanojlović opredelio se za prezentaciju, laički rečeno, trodimenzionalnog viđenja na listu papira. Zatim, Dimitrije Stefanović, potomak jedne od najstarijih i najuglednijih sentandrejskih porodica, koji se posle službovanja u SANU vratio u Mađarsku i sada je na Univerzitetu u Budimpešti lektor za srpski jezik. Zanimljivo je da vodi i hor srpske duhovne muzike u kome niko od onih koji pevaju ne zna srpski ali pevaju sjajno na srpskom jeziku. On je bio konsultant projekta, kao i protojerej Vojislav Galić. Sjajan je tekst istoričara dr Ivana Stevovića. Mi smo bili visoko motivisan tim. Na žalost, kod nas se skoro izgubila reč koja je vekovima korišćena i stoji na spomenicima, ktitor i priložnik. Oni koji su bili ktitori u ovom projektu to su bili punim srcem», priča Borivoje Erdeljan. Mapa je štampana u dovoljnom broju da stigne u ruke svih koji su zainteresovani, na raspolaganju je cele eparhije Budimske, u svim srpskim crkvama, kulturnim centrima, u sklopu diplomatske mreže, biće u dijaspori. Sentandreja je danas u fokusu brojnih turista koji će takođe imati prilike da saznaju nešto više o Srbima u tom gradu iz ove mape, koja je štampana na srpskom, mađarskom i engleskom jeziku.
Borivoje Erdeljan govori nam i o tome da danas u Sentandreji živi 28 srpskih duša. «Nije slučajno što su Srbi doprli tamo, ni kako je Sentandreja nastala kao srpski pečat, to je jedan fenomen o kome je mladi istoričar Stevović sjajno pisao. Nije slučajno što su Srbi sazidali sedam crkava, što su nosili mošti kneza Lazara, što su i danas tamo, jer sve to govori o našem integralnom pripadanju Evropi», govori gospodin Erdeljan.
Uostalom, još je Jakov Ignjatović pisao...»i kad u Sentandreji jednom nestane Srba, a jedared će ih nestati, onda će im obronak divnih planina biti grob...a zvuk zvona njihovih hramova propratiće ih u večnost, a hramovi ostaće kao spomenici njihovog duha i života.»
Autor:Ljiljana Sinđelić Nikolić
manastir-lepavina
