Stare kafane u Kragujevcu, tačnije njihova imena, postali su u drugoj polovini XIX veka svojevrsni orijentiri u prostoru -gradski toponimi.
Kafana je najviše bilo u najužem centru – Čaršiji, ali i u bočnim ulicama koje su se tu sticale. One su vrlo brzo postale svojevrsna središta društvenog života, gde su posetioci, osim uživanja u kafenisanju, duvanu i prigodnoj muzici, već imali prilike da gledaju i pozorišne predstave putujućih pozorišnih trupa. U kafanama su osnivane i prve novinske redakcije, književni kružoci, rađali se odbori političkih partija, formirale muzičke kapele i zanatska i trgovačka udruženja. Politički život toga doba ne može se zamisliti bez kafana i neraskidivo je vezan za njih. Obično su kafane služile za agitaciju i održavanje skupova. Tu se uz kafu i rakiju, vrlo često ostajalo do zore, da se proslavi pobeda ili kakav uspeh.
Niko nije tačno zapisao kada je u Šumadiji počela da se proizvodi rakija šljivovica, ali je ona kao svojevrstan brend nuđena gostima već u XX veku. Za razliku od drugih krajeva ova rakija je uvek imala svoje posebnosti. U kafanama je nuđena prepečenica ili meka šljivovica. Kafedžije su je kupovale kod prodavaca na pijaci, a za dobru rakiju, kada bi se kupovala, obično je kafedžija gledao boju, bistrinu, miris i ukus. Pošto oceni da je za njegovu kafanu dobra, kafedžija je kupovao i nudio gostima.
Rakija se u ovim krajevima prvi put pominje u dokumentima iz srednjeg veka. Tako je, na primer, Dušanov zakonik koji je donet 1349. i 1354. godine , propisao stroge kazne za one koji bi se napili i pri tome pravili izgred. U članu 166. bilo je propisano ovo:
„Pijanica otkuda ide i izaziva koga ili poseče ili okrvavi, a ne dosmrti, takvomu pijancu da mu se oko izvadi i ruka odseče. Akoli pijanac zadere ili kapu kome skine ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi da ga ubije, da se udari štapovima sto puta i da se vrgne u tamnicu i potom da se izvede iz tamnice i da se opet bije i pusti".
Nepunih deset godina po oslobođenju od Turske vlasti, Kragujevac je počeo menjati svoj izgled. Posle izgradnje dvora kneza Miloša Obenovića na prostoru između Lepenice i Erdoglijskog potoka, centar varoši se postepeno pomerao zapadno od stare turske varoši koja je prepuštena zubu vremena i postepeno nestajala. Prazan prostor između njih popunjavan je tako da se stvarao novi trg sa krstom u centru gde se odvijao celokupni javni život grada. Tu su u nizu bile poređane male radnje, bakalnice, kafanice i hoteli sa baštama. Među njima izdvajala se zgrada prve kragujevačke Pivnice.
Nastala u vreme kada se Kragujevac intenzivno razvijao, u ovoj kafani okupljalo se raznorodno društvo. Smeštena u najprometnijem delu varoši gde je bio i pijac, tu su odsedali pored gradskog stanovništva i seljaci koji su donosili proizvode na prodaju. Pivnica, kako su je Kraguječani nazivali, bila je značajna što je u njoj krajem 1911. godine otvoren drugi bioskop u varoši „Grand bioskop". Predstave su održavane jedanput dnevno, a cena ulaznica bila je 1 dinar za odrasle i 40 para za decu. Slike su u ovom bioskopu bile „ jasne i bez većeg treperenja", tako da je uvek sala bila puna.
Sve do 1925. godine u tom objektu održavane su pozorišne predstave putujućih grupa. Tako je u godinama uoči rata sazidan bioskop vlasništvo Čeha Fofonke.
Iz jednog članka u „Odjeku Šumadije" vidi se da bioskop „Pivnicu" drži Miljojko Radenković.
