Milan Stojadinović je rođen 4. avgusta 1888. godine u Čačku. Njegov otac je bio ugledni čačanski sudija, pa se vrlo lako moglo naslutiti kojim će koracima Milan krenuti kroz život. Nakon završetka osnovne škole i gimnazije, studira pravo. Saznavši da je Stojadinović izuzetno inteligentan pravnik i sposoban čovek, ali i finansijski genije, ministar finansija Kraljevine Srbije mu odobrava državnu stipendiju i školovanje u Minhenu, gde je studirao između 1910. i 1911. godine. Potom, nastavlja svoje obrazovanje u Berlinu, gde radi na doktorskoj tezi na temu nemačkog budžeta. Doktorsku titulu stiče 1912. godine. Najpre je svoj posao pronašao u francuskoj Ministarstvu finansija, 1912. godine, a zatim i u britanskom, 1913. godine. Ipak, ubrzo se vratio u svoju Otadžbinu, i dobija posao kao pisar Ministarstva finansija u Beogradu. Sa samo trideset godina, postao je načelnik u Ministarstvu, a 1919. je napustio državnu službu. Svoj rad je nastavio kao profesor univerziteta.

Milan Stojadinović se, 1924. godine, pridružio Narodnoj radikalnoj stranci Nikole Pašića, koji je odmah zapazio njegov dar za ekonomiju i finansije. Zbog toga ga je imenovao za ministra, sa ciljem da stabilizuje jugoslovensku ekonomiju. Ministarsku funkciju je napustio 1928. godine, i jedno vreme bio sasvim neaktivan u društvenom životu. Vrlo blizak viteškom kralju Aleksandru Ujedinitelju, dobija poverljiv zadatak u Sjedinjenim Američkim Državama, a po povratku dolazi na čelo beogradske Berze.

Ubistvo jugoslovenskog kralja naterala je Stojadinovića da ponovo postane aktivan u političkim vodama. Na predlog kneza Pavla Karađorđevića, Milan Stojadinović dobija mandat za sastav jugoslovenske Vlade, 24. juna 1935. godine. Nastojeći da očuva unutrašnje jedinstvo Jugoslavije, zajedno sa knezom Pavlom pravi zaokret u unutrašnjoj politici, i formira Vladu sa Narodnom radikalnom strankom, Jugoslovenskom muslimanskom organizacijom i Slovenskom ljudskom strankom. Uprkos velikoj želji samog Stojadinovića, hrvatske partije su odbile da učestvuju u vlasti ukoliko se ne bude donela odluka o reviziji Ustava Kraljevine Jugoslavije, što bi odmah dovelo do separatizma u Hrvatskoj.

Kako je većina tadašnjih političkih partija bila okrenuta ka jednom od naroda u Jugoslaviji, Milan Stojadinović je pribegao osnivanju jedinstvene stranke Jugoslovenske radikalne zajednice (JRZ), poznate u narodu kao Jereza, 19. avgusta 1935. godine. Stranka je nastala ujedinjenjem Jugoslovenske muslimanske organizacije i Slovenske ljudske stranke, ali i Stojadinovićevih pristalica iz radikalne stranke. Zbog toga, vođenje stranke u Sloveniji je prepušteno Antonu Korošecu (predsedniku SLjS), u Bosni i Hercegovini dato Mehmedu Spahu (predsedniku JMO), dok je Stojadinović preuzeo vođenje stranke u Srbiji i drugim krajevima Jugoslavije sa pretežno srpskim stanovništvom. Partijska organizacija JRZ je organizovana po militarističkom uzoru, i svi članovi su morali na odelu da nose zelenu značku partijske pripadnosti. Omladina JRZ nosila je uniforme – zelene košulje, i istakla se u uličnim borbama sa komunistima i ustašama koji su želeli da izazovu haos i rasparčaju zemlju. Izvršene su velike socijalne reforme: seljački dug je otpisan, teška industrija delimično nacionalizovana, osnovan je jedinstveni radnički sindikat JUGORAS. Ogromne oduševljene mase građana, na masovnim skupovima nezapamćenim u dotadašnjoj istoriji Srbije i Jugoslavije, dočekuju dr Milana Stojadinovića skandirajući „Vođa! Vođa!“ i na taj način ga pozivajući da preuzme svu vlast u zemlji.

Još od kraja Prvog svetskog rata, Italija je bila kivna na Jugoslaviju, zbog gubitka obećane Dalmacije, koja je ušla u sastav jugoslovenske države, protivno odredbama Londonskog ugovora iz 1915. godine. Milan Stojadinović je uvideo svu neophodnost stvaranja dobrih odnosa sa Italijom, kao jednom od jugoslovenskih suseda. Jugoslovenski premijer se plašio i ideje o formiranju nove Austrougarske monarhije, koja bi prigrabila većinu teritorija Kraljevine Jugoslavije. Iako je bilo jasno da su kralja Aleksandra ubili pripadnici ustaškog pokreta, koji su utočište našli u Italiji, Francuska je odbila da to prihvati, shvatajući da će u tom slučaju biti ugrožena od strane Nemačke i Italije. Okrenuti ka saveznicima iz Prvog rata, knez Pavle i Milan Stojadinović očajnički traže da se poveća britanski uvoz jugoslovenske robe. Iz Londona je stiglo obaveštenje da britanska vlast ne može ograničavati svoje privrednike, i da im dopuštaju slobodan uvoz. Bilo je sasvim jasno da ne postoji nikakva prijateljska osećanja u Londonu i Parizu prema Jugoslaviji, pa je jugoslovenska spoljna politika počela da se okreće ka Rimu i Berlinu. Oporavljena Nemačka pod Hitlerom, počinje da svesrdno pomaže spori napredak Jugoslavije. Najpre joj je odobrila kredit za banke i fabrike, otkupila žito od zemljoradnika, a zatim počela da snabdeva jugoslovensku vojsku sa oružjem i drugim vojnim predmetima (od municije do lokomotiva i vagona). Italijanski vođa je tada na kratko posetio Jugoslaviju, i jugoslovenske vojnike postrojene u njegovu čast pozdravio rečima: ,,Pomoz Bog junaci !''.

Pošto se stav britanski orijentisanog krunskog saveta i maksimalno neutralnog kneza Pavla po pitanju hrvatske autonomije kosio sa politikom Vlade Milana Stojadinovića, moralo je doći do promene na vlasti u Jugoslaviji. Dok je knez Pavle želeo da stvori Hrvatsku banovinu kako bi umirio hrvatske separatiste, Stojadinović nije želeo nikakva popuštanja prema hrvatskim nacionalistima i davanje privilegija Hrvatima u odnosu na druge narode Jugoslavije.

Parlamentarni izbori su bili zakazani za 11. decembar 1938. godine. Narod je tada potvrdio podršku Milanu Stojadinoviću i njegovoj politici, poklonivši mu poverenje i 306 poslaničkih mandata, dok su čelnici opozicije dobili samo 67 mandata.

Nakon ispunjenja Hitlerovog obećanja nemačkom narodu o ujedinjenju Nemačke, Austrije i drugih nemačkih oblasti, Italija je želela da reši svoje teritorijalno pitanje. Ne želeći da rade ništa bez znanja jugoslovenskog premijera, italijanski ministar spoljnih poslova Ćana se sastaje sa Milanom Stojadinovićem, i iznosi italijanske planove o okupaciji Albanije. Oni su dogovorili da se hrvatsko pitanje reši po sistemu koji je nalagao Londonski ugovor, to jest da se obala Jadranskog mora i zemlje zapadno od Drine podele između Srbije i Italije. Ćana je obećao da će Italija svesrdno pomoći da se stvori Velika Srbija. Ali svi ovi planovi su važili samo ukoliko se ne nađe prihvatljivo rešenje za zajednički život Srba i Hrvata u istoj državi. Međutim, i tada mu je bilo jasno da sa hrvatskim separatistima nema dogovora, jer su mu još bila sveža sećanja na sastanak sa Vlatkom Mačekom, vođom separatističke Hrvatske seljačke stranke, pošto nisu uspeli da pronađu kompromis oko hrvatskog pitanja u Jugoslaviji. Napravljen je i plan za podelu Albanije između Jugoslavije i Italije. Kako Stojadinović nije želeo da radi ništa bez znanja kneza, uredno i detaljno je izvestio Pavla Karađorđevića o detaljima sastanka sa Ćanom. Knez je odmah obavestio London, iz koga je stigao predlog za smenu Stojadinovića, koji je odmah zamenjen Dragišom Cvetkovićem. Ipak, nova vlada je nastojala da pokaže kako i dalje želi da vodi prijateljsku politiku prema Nemačkoj i Italiji, ali Berlin i Rim su imali poverenja samo u Stojadinovića.

Pošto je izgubio premijersku funkciju, i uvideo svu opasnost okretanja ka Britaniji, Milan Stojadinović sa grupom od 63 narodna poslanika Jugoslovenske radikalne zajednice i 13 senatora, 23. februara 1940. godine, osniva Srpsku radikalnu stranku. Njoj odmah pristupaju članovi JRZ i Narodne radikalne stranke, koji su razočarani politikom svojih stranaka i vide Stojadinovića kao vođu Jugoslavije. Program Srpske radikalne stranke sadržao je četiri tačaka: uvod, unutarnje državno uređenje, privredno socijalna politika i spoljna politika. Odmah je počeo i da izlazi partijski list ,,Ujedinjenje''. U okviru unutrašnjeg uređenja SRS se zalagala da ako je već stvorena hrvatska banovina, da se na ostatku teritorije formiraju i Srpska i slovenačka banovina i da se tako reše nacionalna pitanja sva tri naroda. Stojadinović je predvideo opasnosti budućeg stvaranja «crnogorske», «makedonske» i «bošnjačke» nacije na Srpskoj istorijskoj teritoriji i želeo je na ovaj način da ih predupredi.

Spremajući se da potpišu pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, Krunski savet donosi odluku, 6. marta 1941. godine, da se Stojadinović preda na čuvanje Britancima, očekujući da bi Adolf Hitler mogao da zatraži njegov povratak na premijersku funckiju. Uprkos Ustavu koji je nalagao da niko od građana Jugoslavije ne može biti proteran, Milan Stojadinović je proteran u Grčku, gde su ga dočekale britanske trupe. Bio je zatočen na Mauricijusu, a od 1946. godine u Agrentini.

Po završetku Drugog svetskog rata, Milan Stojadinović odlazi u Argentinu, pošto više ne može da se vrati u, sada komunističku, Jugoslaviju. Tamo je okupljao grupe Srba i uređivao novine "Srpska zastava". Saznavši za Stojadinovićevu veliku stručnost i talenat, argentinski predsednik Huan Peron imenovao ga je za savetnika za finansijska pitanja.

Finansijski genije, političar evropskog ranga, cenjen u narodu širom Jugoslavije, Milan Stojadinović umro je 24. oktobra 1961. godine u Buenos Ajresu, u svojoj kući. Iza njega je ostala knjiga – memoari ,,Ni rat – ni pakt'', i lepo narodno sećanje, koje je vremenom izbledelo nakon pet decenija komunističkog totalitarizma u Jugoslaviji.