Otac nezaboravnih književnih likova Kalče, Vukadina i duševnog Turčina Ibiš-age smislio ih je tokom svog boravka u Pirotu, prvih godina po oslobođenju od Turaka, od 1881. Bio je to najsudbonosniji deo karijere Stevana Sremca. Ko je Sremčeva Nišlijka: Umetnici su naslikali lik Zone Zamfirove na osnovu piščevih opisa u istoimenom romanu.

Kada je završio Veliku školu u Beogradu, i neko vreme radio kao praktikant u Ministarstvu finansija, slikajući svog kolegu Kostu Veljkovića stvorio je jedan od najboljih srpskih romana "Vukadina".U taj roman je uneo i dosta toga što je video i doživeo pošto je stigao u Pirot, mali grad u jugoistočnoj Srbiji, da bi u tek osnovanoj Gimnaziji bio profesor. U gradiću pod Momčilovom tvrđavom Sremac je i počeo karijeru spisatelja pripovetkom Rastko, objavljenom u vreme Srpsko-bugarskog rata 1885. u jednom niškom listu.

Mladi profesor se u nju zaljubio mnogo i strasno, ali nije mogao da se odrekne svoje druge, doživotne strasti, politike. Njegova Liberalna stranka bila je tada u opoziciji prema naprednjacima, koji su bili na vlasti svuda, pa i u zabačenom Pirotu. Politika je u Srbiji bila i ostala velika narodna nesreća još od samih početaka nove državnosti, a po Sremčevu ljubav postala je ubitačna. Sremac, koji je kasnije u liberalskoj Srpskoj zastavi pisao svoje čuvene, partijski pristrasne Raboše, iz Pirota je 1882. godine poslao dopis jednom beogradskom listu u kojem je kritikovao mesne vlastodršce.

Novi profesor se brzo srodio sa novom sredinom i poštenim i vrednim Piroćancima. Sa nekoliko uglednih domaćina se i sprijateljio.

Tako je odmah po dolasku postao čest gost u kući bogatog Ranđela Stojanovića, koji je živeo u najlepšoj i najvećoj kući, bivšem konaku Mustafa-age. U tom domu je upoznao Jelenu, drugaricu Ranđelove kćeri. Ona je bila kći pirotskog sveštenika Pantelije Pančića.

U taj roman je uneo i dosta toga što je video i doživeo pošto je stigao u Pirot, mali grad u jugoistočnoj Srbiji, da bi u tek osnovanoj Gimnaziji bio profesor. U gradiću pod Momčilovom tvrđavom Sremac je i počeo karijeru spisatelja pripovetkom Rastko, objavljenom u vreme Srpsko-bugarskog rata 1885. u jednom niškom listu. Naročito je istakao da u tom zaostalom gradiću žare i pale Tri Pante. To su bili nekadašnji profesor Velike škole i poznati istoričar Panta Srećković, tada okružni načelnik u Pirotu, zatim sreski starešina Panta Drobnjak, otac rano preminulog i nadarenog književnika Janićija Drobnjaka i, naravno, pop Pantelija Pančić, otac Sremčeve drage.

Samo zbog tih napisa, zbog političkih deoba i mržnji koje nisu umele da se zaustave pred kućnim pragom i odvoje od privatnog života, Pantelija nije hteo da da svoju mezimicu pridošlom profesoru, ma koliko da je Sremca čaršija brzo prihvatila i uvažavala, naročito zbog njegove pameti i duhovitosti. Umesto toga, udade je za običnog ekonoma u pirotskoj bolnici. "Ne dam je tebi", dugo je u ušima zvonilo nesuđenom mladoženji. Osramoćen i ožalošćen, a istinski zaljubljen, Sremac nije postupio kao njegov Mane kujundžija kada mu je proševina propala pa je oteo Zonu Zamfirovu ne bi li osramotio budućeg tasta. Mladi profesor je ubrzo zatražio premeštaj. Mnogo kasnije je se saznalo da je njegova Jelena bila veoma nesrećna u braku i dugo je, i posle piščeve smrti, tavorila poslednje godine u Nišu.

Stevan Sremac je otišao u Niš, koji se od Pirota izgledom nije mnogo razlikovao u to doba, ali jeste prema živosti i otvorenosti. Bio je to i dalje orijentalni grad sa mnogo niskih kuća i mirisnih bašta, vrednih zanatlija i veselih građana. Taj svet kardaša i joldaša (na turskom jeziku, ljudi bliskih kao braća), đuvegija i sevdalija, zanosnih devojaka i mladih žena, Sremac je hitro i mnogo zavoleo. Ipak, posle svoje prve velike ljubavi sa popovom kćeri, trajno je ostao sa ženama neuspešan. Zbog jedne Nišlijke je čak budući velikan srpske književnosti pokušao da prekrati svoje muke u mutnoj Nišavi!
Danas još važi stanovište da je priču iz ubavog niškog života, o lepotici Zoni čorbadžije Hadži Zamfira, Sremac čuo i pozajmio od Branislava Nušića, i da je prava Zona zapravo živela u Prištini, gde je veliki srpski komediograf službovao kao konzul.
Političku svađu sa pirotskim popom i propalu proševinu Stevan Sremac je pretvorio u jedan od najboljih srpskih romana-komedija. U njemu je opisao kako su se ljuto zavadile porodice popa Ćire i popa Spire, koji su dotada živeli u slozi i udobnosti. Sukob je nastao oko krupnog razloga, mladog i novopridošlog učitelja, oko toga koja će ga porodica uzeti za svoju kćer i sebi prisvojiti mladoženju kakav se samo zamisliti može.

Pesnik Niša, kako su ga nazivali, i prijatelj Nišlija koje je perom sa velikom naklonosti opisivao, voleo je kafanu kao i oni. U početku je čak u kafani stanovao. Posle je počeo da uzima kvartir kod skromnih i gostoljubivih stanodavaca. Kada je bio kirajdžija baba-Sike Vacinice, u delu grada zvanom Palilula, na nekadašnjoj Džodžinoj kapiji, upoznao je devojku koju je kasnije opisao u svom čuvenom romanu Zona Zamfirova.

O tome se danas zna zahvaljujući jednom kasno pronađenom pismu iz Sremčeve zaostavštine koje je poslao svojoj rođaki Desanki Popović, gde kaže: "Za sve ti hvala u pismu, samo ne za onu vest koja me je porazila. Mislim na vest o gospođici Z. Kad sam pročitao, odmah sam poleteo preko vašarišta, jer tu blizu sedim, pa pravo na Nišavu. Nišava beše nabujala pa samo valja klade, zapenušila i uzburkala se pa propinje visoko talase - uzburkano sve kao u duši mojoj!

Ja sam se rešio bio na očajan korak. Kad sam došao na obalu nišavsku, osvrnem se još jedanput na Niš, pogledam Suvu planinu, Vinik i Goricu, na vinograde i na sva ona mesta gde sam onako lepo tolike godine provodio. Sve mi prolete u pameti u onim trenucima; i Banja gde sam se toliko puta za pola dinara okupao (plativ 3 din. za fijaker) i Gorica gde sam u vionogradima jeo tarane, ćevap i slatkoga kupusa, i Vinik odakle sam - popevši se na nj - uživao u lepom izgledu; sve sam to, velim, gledao i osećao sad.
Pisac i čovek kome ljubav i ženidba nisu polazili za rukom uspevao je snagom svoje nadarenosti da stvori tako snalažljive i uspešne ženike, ali je u tišini svoje samačke sobe o ljubavi pisao nešto sasvim drugačije: "Sva osećanja su ništavna i slaba prema osećanju ljubavi koju čovek vekovima proučava, o kojoj se tolike knjige pišu, a koju čovek ipak, najmanje zna. Za mene ljubav dok je u čežnji, dok je nedozvoljena, označava duševnu patnju. Stoga se s pravom može reći: ljubav je patnja. I što neko više voli neko stvorenje, to je njegova patnja veća... Ko voli, taj pati, ali i uživa život i oseća smisao."

I svemu sam tome morao okrenuti leđa, svemu tome jednoga trenutka reći 'zbogom'. Pogledam u reku koja će me još koji trenutak talasima svojim zagrliti i ujedared skočim u vodu". Ipak, srećnim slučajem se po drugi put odbijeni ljubavnik u poslednjem trenutku spasao od utapanja, i ostavio da se nagađa šta ga je nagnalo na tako očajnički korak. Sremac nikada nije otkrio ko je bila tajanstvena gospođica Z. Nešto malo svetla na taj deo njegovog života bacio je mnogo godina kasnije poznati proučavalac srpskog juga Jovan Hadži Vasiljević, koji je bio učenik niške gimnazije kada je u njoj Sremac bio profesor. On kaže: "U Nišu se zna da je samo ime Zona (Zunca) ime Sremčeve ljubavi u Nišu, čija je sudbina bila slična onoj Zone Zamfirove".

I još kazuje i to, iz koje je porodice i čija je kći Zona bila. Njen otac je bio bogati Hadži Vasko, koji je "stanovao na Džodžinoj kapiji, (tamo gde je dugo boravio Sremac) i bio čuven po svome odlasku na hadžiluk, po svome velikom kućnom čardaku i po svojoj kapeli u kući mu".

Po svemu sudeći, ta niška Zona je odgovorila na ljubav mladog profesora, ali su i nju roditelji udali za drugoga. Posle još jednog neuspeha, Stevan Sremac je ljubavi rekao zbogom. Bilo je slučajeva da su mu nudili, gotovo naturali bogate i lepe devojke. A on ih je, sa osmehom na usnama i tugom u srcu, sve odbijao.

Autor: M.Đorđević,vesti