(Iz almanaha "Šumadija", 1932) .
Četnička legenda, Vojvoda Vuk: od Čelopeka,
preko Kumanova, do Gruništa

Malog Vojina zvali su Ture. Pred turskim terorom, njegov otac porodicu je doveo iz Sjenice u Kragujevac. "Ide Voja Ture! ", vikali su njegovi vršnjaci, bežećikad bi poveo svoje Palilulce udečačke ulične bitke. Voja Ture završiće Vojnu akademiju i u činu potporučnika vratiće se u Kragujevac, ali će ostaviti brzo svoje epolete i, kao običan četnik, krenuti ka jugu. Postaće brzo vojvoda i svoje četnike vodiće u smrt i u slavu. Bio je tvrd, strog, grub ratnik. Ponekad, ratovao je sa suviše mržnje, što je i sam priznavao: "Bio bih u borbi blaži, da mi danonoćno pred očima ne lebdi slika mog oca, golgotska i strašna, kako ga vezanog, muče Turci. Nek idu u pakao!" Vojvoda Vuk nije štedeo ni sebe, ni svoje borce, a kamoli neprijatelja.

Jedne mračne februarske noći godine 1886, uz gromoviti prasak veće količine potpaljenog dinamita i uz nemoćne kletve prenera-ženih momaka zloglasnog sjeničkog paše Ćatovića, odleteo je u vazduh pašin gospodski konak.

Dok su izvršioci ovog dela - neki odvažni mladići srpski, čiji rodi-telji godinu dana ranije behu pali kao žrtve svemoći krvoločnog paše, koristivši se opštom pometnjom neočekivano probuđene čaršije i zabunom vlasti, žurno izmicali od zapaljenih ruševina, tonući sve dublje u noćnu pomrčinu, dotle su Srbi Sjeničani, bunovni i preplašeni, nervozno podupirali vrata svojih domova stolovima, stolicama, ormanima i drugim nameštajem, jer su iz ranijeg iskustva znali da će ogorčeni Turci, čim se malo priberu od prvog iznenađenja, sa svih strana navaliti na njih da na njima iskale svoj aziatski bes, pošto im je to mnogo lakše nego da se krenu u poteru za dobro naoružanim i svakog trenutka na smrt spremnim osvetnicima.

I zaista. Ne beše prošlo ni punih dvadeset minuta od trenutka kad je eksplozija zatresla malenu kasabu, a Turci gomilama nagrnuše srpskim kućama kao vuci kad osete miris tora. Pod teškim udarcima njihovih kundaka slaba vrata brzo behu poizvaljivana i oni se uz divljačko halakanje izgubiše po neosvetljenim stanovima nesrećnih Srba. Zaplamteše stotine pušaka, začuše se tupi udarci po rebrima nevinih domaćina, praćeni zaglušnom kuknjavom žena i jezivom piskom nejači, pa se najzad sve utiša. Turci savladaše očajnički otpor golorukih branioca.

Na nekoliko meseci iza ovog događaja, na sam dan Svetog Proroka Ilije, u Kragujevcu osvanu jedan Sjeničanin sa ženom i četvoro dece, od kojih najstarijem, jednom živahnom i kočopernom muškarčiću okrugle glave i sitnih crnih očiju, jedva da imaše šest godina. Taj Sjeničanin beše Aleksa Popović, siromašni sedlarski majstor.

Kakva je tebe golema nevolja naterala u Šumadiju? - upitao je sutra dan Aleksu načelnik okružni, kad je ovaj izišao pred njega, zajedno sa porodicom.
Pobegao sam iz sultanove države da spasem glavu i da ovde u slobodi vaspitam decu, jer se samo tako mogu osvetiti Turcima za sve zulume koje su mi do sada učinili, odgovorio je Aleksa jetkim glasom, bacivši na svog prvenca pogled pun nade i pouzdanja.

- A što su ti to Turci učinili? - pitao je dalje načelnik blagim glasom.

Streljali su mog pradedu popa Miška i stričeve mog pokojnog oca protu Petra i trgovca Kostu braću Popoviće, a mene su nebrojeno puta zlostavljali, pa su me najzad one nesrećne noći kad naši porušiše pašin dvor, zajedno sa još stotinom Srba strpali u zatvor, gde su me tukli i mučili sve do pre desetak dana, kad sam, zahvaljujući nekim prijateljima i dobrom bakšišu, pušten.

Opraštajući se sa Aleksom, načelnik, koji baše primetio kako premoreni zanatlija s vremena na vreme zaustavlja brižne poglede na pohabanim haljinicama i izumčenim licima svoje sitne dečice, dodate:

- Ne brini ništa Aleksa... Napredna je varoš u koju si došao. Biće u njoj puno posla za tebe, tako da tvoja porodica neće ni u čemu oskudevati.

Imao je pravo čestiti Aleksa kad je u početku razgovora sa načelnikom izrazio svoje uverenje da će ga deca moći osvetiti samo tako ako se budu vaspitavala u slobodi. Besmrtna Šumadija ga zaista nije pokolebala u tom uverenju. Ona je zadahnula svojim buntovnim i oslobodilačkim dahom njegovog prvenca Vojina, koji je, razvivši se vremenom u strašnog Vojvodu Vuka, godinama uspešno podrivao temelje otomanskog carstva, sveteći na taj načine samo ne svog oca već sve Srbe koje su Turci u raznim vremenima zlim delima zadužili.

Pod imenom "Voja Ture", kako su ga popularno pokrstili njegovi novi drugari, mali Vuk je odmah po dolasku u Kragujevac počeo da se sprema za svoj junački poziv. Predvodio je svoje vršnjake - dečake iz kragujevačke "Palilule" u boj protiv organizovanih dečjih grupa iz drugih krajeva varoši, a naro-čito protiv ratobornih "Sušičana". Od kolevke navikao na muke i patnje, očeličen i prekaljen tegobnim putovanjem od Sandžaka do Šumadije, gotov da prkosi i jačem od sebe, on je prilikom ovih sudara bio prava napast za svoje male protivnike, ma da je on sam od mnogih bio manji. Dovoljno je bilo da se u njihovim redovima čuje: "ide Voja Ture", pa da se svi razbegnu kao vrapci kad na njih naleti gladan kobac. Tako su njegovi "Palilulci" uvek pobeđivali.

Ovo svoje vojničko znanje, stečeno na peskovitim obalama Lepenice, Vuk je upotpuno u Vojnoj akademiji u koju je stupio po svršetku šestog razreda kragujevačke gimnazije, naoružan u njoj verom u srećnu zvezdu Srbije i u snagu svoje nacije.

Godine 1901, meseca avgusta, po završenom školovanju u akademiji, Vuk se vratio u Kragujevac kao pešadijski potporučnik i tu ostao sa službom sve dok u Turskoj nije izbio četnički pokret. Tada je napustio komandu i zamakao preko granice kao običan četnik, da bi posle izvesnog vremena stao na čelo svih četnika, koje je godinama vodio u smrt i slavu.
Rođen u ropskom mraku, tako reći pod zamahom krvavog turskog jatagana, vojvoda Vuk je bio te zle sreće da u najranijim godinama svog mučnog detinjstva, kad je duša najprijemčivija za utiske, više puta sa užasom gleda kako njegov jadni otac, vezanih ruku preko leđa, posrće i pada pod snažnim udarcima osmanlijskih kundaka. Ta činjenica, bolna i grozna, bila je od presudnog uticaja na docniju Vukovu borbenu delatnost. NJom se potpuno da objasniti i opravdati ona njegova smrtna mržnja prema Turcima i ostalim neprijateljima slobode našeg naroda, mržnja koja ga do groba nije napuštala i koja je bila glavni i jedini izvor svih onih preteranosti koje je on za vreme četovanja i ratovanja češće ispoljavao, a o kojima još i danas vrlo rado, da ne rečem zlonamerno, govore oni koji neustrašivog vojvodu nisu bliže poznavali. Uvek dosledan toj mržnji, on nikad nije hteo da posluša drugove kad su, koristeći se njegovim dobrim raspoloženjem, oprezno pokušavali da prijateljskim uticajem na njega ublaže preoštar način borbe sa neprijateljem. - "Da mi danonoćno ne lebdi pred očima golgotski strašna slika mučenja mog oca, ja bih vas poslušao. Ovako, neka svi neprijatelji idu u pakao", odgovarao je Vuk.

I odlazili su mnogi neprijatelji đavolu ili bogu. Otišao je najzad i sam Vuk za njima. Ali su njegova herojska dela, spletena još za vreme njegovog života u večnu legendu, ostala da nas bar s vremena na vreme potsećaju na njega i da nas oduševljavaju za nesebičnu službi zemlji i narodu.

Mnogobrojni podvizi Vukovi u oslobodilačkoj borbi, kako po veličini njegove lične hrabrosti tako i po postignutim rezultatima, ravni su podvizima velikih narodnih vojvoda iz Karađorđevog ustanka. Od poznate borbe na Čelopeku 1905 godine, gde je kao četnik dobio borbeno krštenje, pa preko slavnog Kumanova, Bitolja, Elbasana, Govedarnika, Dukata, Samurovića Ade, Parašnice, Kurjačice, Zavlake, Beograda, Vlasine, Albanije, Kajmakčalana, Sive Stene i Gruništa, poslednje borbe njegove, on je bio strah i trepet za Turke, Austro-Mađare, Nemce i Bugare. Kroz ceo taj krvavi period naše istorije, bez malo dvanaest punih godina, on je bio najhrabriji borac Srbije.

Uvek zanet mišlju da uništi protivnika, Vuk nije ni najmanje štedeo svoje ljude. Pa ipak niko od njih ni u jednoj prilici nije negodovao, jer je on, Vuk, okrušast i jedan kao naliven, više zdepast, uvek sa pripisanim redenikom preko pohabane uniforme i sa karabinom u desnoj ruci, prkosno uzdignutih crnih brkova, mrk i strašan, gotov da ubije svakoga ko popusti, - bio uvek pred njima kad se gine. A to nije mala stvar. Oni koji su ratovali znaju da tako hrabrog i odlučnog starešinu naši vojnici obožavaju i idu za njim kao omađijani, bez obzira na one drugove koji u tom putu ostanu na goloj ledini sa probušenim grudima ili prosutim mozgom.

Naučen za vreme višegodišnjeg četovanja da spava pod vedrim nebom i da, pored odela na sebi, od spreme i hrane ima samo pušku, municiju, bombu i torbu sa parčetom okorela hleba, Vuk se u ratovima vrlo teško mirio sa okruglim šatorima, šatorčićima, poljskim kujnama, prepunim rančevima konzervi i šinjelima uvijenim oko rančeva. On je iskreno verovao da je logorski sistem stanovanja i način ishrane u ratu vrlo velika smetnja energičnom i pravilnom izvođenju operacija. Stoga je prilikom gonjenja potučenih protivničkih delova naređivao da se sva suvišna sprema, pa čak i hrana baca, kako bi se ljudi, oslobođeni tog tereta, brže kretali. Kraće rečeno, on je sve stavljao na žrtvenik za potpunu pobedu nad neprijateljem.

Besporočan u privatnom životu, ozbiljan preko svake mere, sređen i potpuno uravnotežen, Vuk nije trpeo raskalašan život i ispade. Mnogi njegovi ljudi, koji nisu hteli ili umeli da uoče ove njegove osobine, iskusili su njegov gnev; jer on je u raspravljanju težih istupa bio isto toliko nemilostiv koliko i neumitan. Naročito su stradali oni koji su mislili da se u ratu nešto može ućariti. Takvi su podvrgavani drakonskim kaznama, pa boga mi i glave gubili. Junake je voleo, ali to nikad nije umeo da ispolji, tako da mnogi od onih koji su uživali njegovu ljubav nisu to znali. Onaj koji je dolazio u priliku da mu Vuk u nekom okršaju, ne gledajući ga, sasvim ozbiljno kaže: "srećna ti rana", može biti siguran da je zauzimao mnogo mesta u Vukovoj viteškoj duši.

Položaj Grunište. Datum 16 novembar 1916 godine. Dan oblačan i s vremena na vreme maglovit. Crna Reka, koja se zmijasto provlači pored Gruniškog Visa, zapljuskujući ga svojom mutnom vodom, kobno huji, kao da želi da četnicima nagovesti bliskost smrti omiljenog vojvode. Rovovi, srpski i bugarski, gotovo se dodiruju. Protivnici u njima međusobno se sporazumevaju šapatom da glasnim govorom jedan drugom ne bi odali svoje namere. Bačene bombe uzajamno vraćaju, grde se i prepiru, ali ni jedan ni za stopu ne popušta, kao da imaju anmeru da svi izginu. Oseća se miris krvi i zadah trulog mesa. Na sve strane vide se isprevrtana ljudska telesa, krvava vojnička sprema i polomljeno oružje. Ali Gruniški Vis se drži. On traži mnogo veću žrtvu za svoj pad.

Vojvoda Vuk, bolno ožalošćen ranijim gubitcima na Kajmakčalanu i Sivoj Steni, mora ponovo da gleda smrt svojih ljudi, koji su ga godinama svesrdno pomagali u teškoj misiji. To je i za njega već mnogo. On ne želi da nadživi svoju komandu koja se svakim danom sve više smanjuje. Sa prezrivim osmehom na ledenom licu, on posmatra napad Bugara na njegov prvi bataljon. Povijaju se tanki redovi četnika, koji se s mukom održavaju protiv brojno jačeg neprijatelja. Oko dva časa po podne, jedna Vukova četa popušta. Vuk, praćen ostatkom najboljih junaka iz odreda, napušta svoje dotadašnje mesto u kroz kišu vrelog čelika odlazi toj četi, stavlja joj se na čelo i vodi je na juriš. Podilazeći pod same stene na kojima su načičkani Bugari, biva ranjen parčetom bombe u desnu ruku. Munjevitom brzinom on prebacuje pušku iz desne u levu ruku i kreće dalje. Četnici ga mole da se skloni u jednu obližnju uvalu da bi ga previli. On ih odbija, uveravajući ih da mu rana nije teška i da je potrebno ovladati položajem po svaku cenu. U tom trenutku jedan bradati Bugarin, koga su četnici dobro videli iza jedne visoke stene, šalje bočno jedno smrtonosno zrno iz svoje "Manliherke", koje pogađa Vuka ispod desnog pazuha i, prolazeći kroz srce, izlazi na suprotnu stranu. Vuk pada na ruke svojih vernih četnika, koji ga plačući nose u zaklon, da ga mrtvog ne bi izrešetala bugarska zrna, koja kao plaha kiša obasipahu žalosne ostatke nekada silnog i moćnog Vukovog odreda.

Očajnički krik starog graničara, dugogodišnjeg Vukovog ordonansa čika Luke: "jao pogibe mi komandant", oglasio je celom odredu da je veliko i rodoljubivo srce legendarnog vojvode prestalo da kuca, na veliku nesreću porobljene Srbije i na opštu radost njenih nepriajtelja.

Tako je glavni nosilac naše četničke akcije u negdašnjoj Turskoj, vitez mnogih rana i ordena, najhrabriji i najodaniji sin Otadžbine, četnički nadvojvoda Vuk najzad zaspao u slavi. Oplakujući njegovu preranu smrt (bilo mu je samo 36 godina kad je poginuo), pesnik popularnog "Srbijanskog Venca" Milosav Jelić, i sam jedan od Vukovih potčinjenih komandanata, s pravom je mogao pesmu posvećenu Vukovoj uspomeni da završi ovim stihovima:

..."Veseli se, Bugarijo ljuta,
nema više onoga junaka
Ni njegova šlema, ni mizdraka...
Spasena si po stotinu puta
Silnih muka od vojvode Vuka".

Jer zaista, s Vukom se nije bilo lako tući.
Na dva dana posle Vukove pogibije Gruniški Vis je zauzet. Tom prilikom nađeno je na mestu gde je Vuk pao 150 bugarskih leševa, među kojima više oficirskih. Ti leševi su bili najbolje voštanice koje su Vukovi ojađeni ljudi mogli zapaliti u slavu njegove mučeničke seni.

Smrt Vukova bila je ujedno i smrt njegovog slavnog odreda. Spao na svega 450 ljudi, od 2200, koliko ih je bilo u početku operacija na Solunskom frontu, on je po naređenju nadležnih rasformiran, pošto više nije bilo velikoga komandanta da ga svojom bezgraničnom hrabrošću predvodi u nove okršaje.

Do pred kraj meseca septembra 1923 godine, Vukovo trošno telo je počivalo u našem vojničkom groblju u Zejtinliku kraj Soluna. Tada su ga njegovi zahvalni četnici, koji su preživeli sve ratne opasnosti, preneli u Beograd i uz velike posmrtne počasti smestili na večni počinak u Novo groblje.

Da li ko od građana velikoga grada, koji se podiže na kostima onih ljudi koji su pravilno shvatili svoju dužnost, bar o velikim praznicima obilazi grob ovog nenadmašnog borca iz najtežih dana naše burne prošlosti, da bi se tu, pobožnim sećanjem na blistava dela zas-lužnog vojvode, napojio heroizmom i očeličio voljom za svetu službu rodnoj grudi?
Neka umorni vojvoda mirno boravi poslednji san na slobodnoj obali plavog Dunava i neka mu lako ćarlijanje povetarca sa Avale stalno donosi hajdučki pozdrav mađedonskih gora, čije je sigurno gostoprimstvo on godinama uživao. Venac besmrtne slave koji je stekao, nikad neće uvenuti, a uvek svež miris tog čarobnog venca opijaće mlađa pokolenja božanskom ljubavlju prema velikoj Otadžbini našoj.

Svedočenje o pogibiji Vojvode Vuka: Iz dnevnika četničkog komandira, novinara Milosava Jelića
(knjiga "Letopis juga" 1930)
ČINILO MI SE DA SE SA NJIM
SAHRANJUJE SRBIJA
15. novembra
Jutros kad se rasvanulo jedna bugarska četa, koja je ležala pred 1 bataljonom, povlači se zbog dva dobro pala haubička zrna. Moja 4 četa otvara na nju bočnu brzu vatru.
Između 8 i 9 na telefonu, gde niko nikoga ne može da dozove od galame čuje se glas Jezdićev: "Aman, ako ste Srbi, javljajte tamo: dunavska mi artilerija pobi vojnike!" I tamo se neko smilova da je izvesti kako treba da poveća otstojanje. Docnije se videlo da je 50 naših izbacila iz stroja.
Oko 10 časova izveštavaju s osmatračnice dunavske divizije da jedan neprijateljski bataljon otstupa s Gruniškog Visa na utvrđenu liniju kod Starevina, a da se komora povlači k selu Zovik.
Naređuje se bombardovanje Crnoga Kamena. Nekoliko haubičkih zrna i tačka. Neprijatelj zato otvara dosta jaku artilerijsku vatru.
Naređuju iz brigade da vidim da li ima Bugara u rovovima. Sve ih strah da ne pobegnu neprimećeni. Naravno da ih ima.
Jaka pešačka vatra traje neprestano i pored dejstva artilerije. Stišava se oko podne. Vuk šalje patrole da sa severoistočne strane izbiju na Crni Kamen. One to i učine, ali se moraju povući pred napadom neprijatelja.
Dan sunčan i lep.
Uveče naređuju da se podnesu spiskovi za odlikovanje francuskim ordenima.
Preko noći Bugari opet napadaju na 1 bataljon, ali su odbijeni.
16. Novembra
Izjutra magla. Oko 7 časova opet napadaju. Tražimo da artilerija gađa, ali pre no što je i počela napad je odbijen na frontu 1 bataljona. Jezdić javlja da su Bugari ostavili mnogo leševa ispred fronta.
Magla neprestano.
Vuk prođe i ode za levo krilo.
Posle pola časa opet gromoglasno "Ura" kod Jezdića, pa krkljanje pušaka i bombi. Bugari su u jednom naletu uzeli Beli Kamen, a naši ga odmah protivnapadom povratili.
Oko podne opet "Ura" kod Jezdića i tišina posle toga.
Vuk tada beše došao do mesta gde je ranije bio Jezdićev bataljonski štab i gde je i sad stajao telefon. Drugi je telefon odneo sobom Jezdić u streljački stroj. On zovnu Jezdića i tada sam mu poslednji put čuo glas:
- Pobratime, šta je kod tebe?
- Ništa. Odbijamo treći juriš.
- Kakav juriš, kad ne čujem ni jedne puške? potsmehnu se Vuk.
- Pa nemamo municije, nego noževima...
- Evo i mene tamo.
Kad Vuk priđe streljačkom stroju praćen ordonansima i svojim posilnim Lukom, Vranjancem, on izvadi revolver i viknu:
- Napred dobrovoljci!
Vojnici ustadoše, a digoše se i Bugari i baciše se jedni na druge. Tuklo se revolverima, bombama i noževima. Jedan bugarski oficir opali šest puta iz revolvera na Jezdića i šest puta ga promaši u uzbuđenju. Poručnik Krsta, komandir 2. čete pade ranjen kroz trbuh. Odjednom se pojavi u gužvi Steva Ličanin kuvar, koji spusti manjerke, skide pušku, ubi iz nje onog oficira bugarskog što je gađao Jezdića, a svog komandira Krstu uhvati za noge i svuče dvaestak metara niže od okršaja. Jedno parče bombe rani Vuka u desnu ruku i on ispusti revolver, kojim je gađao, pa kleče da ga Luka previje. Tu je bila već ivica Belog Kamena i Bugari u masi stadoše da otstupaju ka Crnom Kamenu. Jedan od zaostalih bugarskih vojnika podiže se iza jednog kamena i stojeći opali na Vuka. Naši ga ubiše odmah, ali njegov metak prođe našem komandantu kroz sred srca.
- Jaoj, umre-e-e mi! zavapi Luka.
- Ćut! viknu mu Jezdić. Daj ga ovamo!
I Vuka skloniše za jedan veći kamen na tri koraka od mesta gde se previjao. Da je tu vršio previjanje ne bi ni toga dana poginuo.
Kad dobrovoljci u centru i na desnom krilu čuše za pogibiju Vukovu, ostaviše puške i pola su časa tupo gledali pred sebe. Da su nas za to vreme napali Bugari, sjurili bi nas u Crnu Reku.
Odozgo smo lepo videli Vukovu pratnju. Osam starih četnika nosili su naizmenično pored obale nosila s poginulim junakom. Ja sam plakao kao dete.
Činilo mi se kao da se s njim i Srbija sahranjuje.
Slava mu!