Dodolske pesme su tipične obredne, ritualne pesme, koje, za razliku od ostalih obrednih lirskih pesama, nisu vezane za određeni datum u godini ili praznik, već su izvođene prilikom velikih letnjih suša. Najčešće su se pevale od Đurđevdana do Petrovdana i to četvrtkom. Tada su obično, mlade devojke, maskirane u lišće i granje (kao simbol bujanja vegetacije) obliazile seoske kuće i izvodile dodolski ritual (pevanje dodolskih pesama uz ritualni ples). Domaćin bi tada "dodole" polivao vodom i time magijski prizvao kišu. Ceo dodolski ritual potiče iz predhrišćanskog vremena i predstavlja jedan od najstarijih tradicija slovenskih naroda.

Četvrtak je verovatno nekada bio posvećen slovenskom bogu groma, Perunu. U nekim slovenskim jezicima četvrtak se i zove perendan.

Dodolske pesme izvode dodole (peperude, peperuše, peperone, barbaruše), a glavna među njima je „čista“ devojka.

Uoči dana kada će ići u dodole devojke su sa groba čupale krst sa neznanog groba i potapale ga u reci. One idu i u crkvu i pometu je, pa smeće odnesu na reku, gde se i same okupaju. Devojke idu po selu, od kuće do kuće, te pevaju pesme i slute da udari kiša. Jedna od devojaka se skine do pojasa, pa se uveže i obloži različitim travama i cvećem tako da joj se koža ne vidi nigde ni malo. Kada dođu pred kuću onda dodola igra sama sitnim koracima, a ostale stanu u red i pevaju. Potom domaćica ili neko drugi vodom iznesenom iz kuće poliva dodolu dok ova igra i okreće se. Ceo ovaj postupak predstavlja svojevrsnu imitativnu magiju.

Sve dodolske pesme imaju pripev ”oj, dodo, oj, dodo le” ili ”oj, dodo le, moj božo le”, čije značenje nije najjasnije. Mogao bi biti u vezi sa nekim od Perunovih atributa.

Postoji više objašnjenja kako je reč dodola nastala:
1. od litvanskog glagola dundéti što znači grmeti. Pretpostavlja se da se glagol našao u srpskom jeziku baltičko-slovenskom simbiozom;
2. od reči Dodol. Dodol je nekadašnji bog vlage i rastinja;
3. od pripeva „oj dodo, oj dodole“.
Slovenski nazivi za dodolu neposredno su vezani za slovenskog boga gromovnika, Peruna. Nakon primanja Hrišćanstva Srbi ne odbacuju u potpunosti kult boga Peruna, već njegove moći pripisuju Svetom Iliji.

Pesme Najveći broj dodolskih pesama prikupio je Vuk S. Karadžić idokumentovao u svojim zbirkama. Stih u dodolskim pesmama je lirski osmerac:

“Ka-kav ju-nak go-rom je-zdi:
No-si sa-blju u zu-bi-ma,
No-si ki-šu u oč-ima
oj do-do, oj do-do-le!”

Pripev se sastoji iz sedam slogova, a na kraju pripeva stoji uzvičnik, s obzirom na to da uvek peva pod određenim utiskom.

Složenu sliku ima pesma u kojoj se pominje ogledalo koje je metafora za nebo. Igra sa ogledalom ima za funkciju da umilostivi prirodu i izazove kišu. Na ovom mestu uočava se prisustvo imitativne magije, s obzirom na to da pokrete ogledala prati reakcija neba:

“Na vr’ jele b’ jela vila.
u krilu joj ogledalo;
okreće ga, prevrće ga.
Prevrnu se vedro nebo
I udari rosna kiša-
Oj dodo, oj dodole!”

U pesmi je karakteristično to da se pominje vila kao glavni pokretač magijske radnje.
Vila se često pojavljuje u narodnim pesmama i poznato je da poseduje natprirodnemoći. Najčešće se pominju u negativnoj konotaciji, ali u ovoj pesmi vila jepredstavljena pozitivno. Vila je poistovećena sa dodolom, s obzirom na to da se njena funkcija odnosi na prizivanje kiše. Razlika između nje i dodole je u prostoru, a ne u funkciji. Vila deluje u magijskom prostoru na vrhu jele, (koja je visoka do neba), dok je prostor delovanja dodole realan-polje.

Jedna od najlepših zabeleženih pesama je ona u kojoj je prikazana metaforična slika prirode i mladića u njoj.

Pesma je jednostrofična i prati je magijski pripev:
“Kakav junak gorom jezdi:
Nosi sablju u zubima,
Nosi kišu u očima
oj dodo, oj dodole!”

Dodolske pesme su zasnovane na imitativnoj magiji, i to se vidi u narednim stihovima:
“Mi idemo preko sela,
Oj dodo, oj dodole!
A oblaci preko neba,
Oj dodo, oj dodole!”

Kretanje dodola i oblaka odvija se istovremeno. Radnja koju obavljaju oblaci i dodole je identična- kretanje, s tim što oblaci prate (imitiraju) kretanje i pravac Dodola. Nakon toga sledi ubrzano kretanje devojaka koje prate oblaci:

“A mi brže, oblak brže,
Oj dodo, oj dodole!”

Na kraju pesme oblaci “stižu” dodole i kiša počinje da pada, što označava pobedu kiše nad sušom:

“Oblaci nas predtekoše,
oj dodo, oj dodole
žito, vino porosiše,
oj dodo, oj dodole!”

Zabelezio: Miroslav B.Mladenovic,etnolog