U Srbiji, u selu Struganiku, 7. jula 1855. ispod planina Maljen i Suvobora, Anđelija i Radovan dobili su trinaesto dece - Živojina. Budući veliki srpski vojnik, rodio se u mirisu jedne šljive ranke — "šeftelije". Toga leta, na selu, domaćica koja prati mužu stoke, zove se planinka. Bila je to Živojinova majka i zato vojvoda kaže da je rođen "u livadi, blizu kolibe". A kolibe su bile dve kuće: jedna za domaćicu, a druga za čobane.
Sredinom prošlog veka, Srbija je žurila u zakone, civilizaciju i rađanje dece. Množila su se srpska domaćinstva, ali i koze i ovce, volovi, krave. U narodnom, patrijarhalnom i domaćinskom ambijentu, rastao je Živojin Mišić. Seljače, čuvar doma srpskoga i seljačkog, opkoljen veselim glasovima braće i sestara, čobana, ovaca i koza, bio je istrajan u životu i junaštvu. Kasnije, jednom prilikom ljutito je rekao jednom kolebljivom saradniku: "Ako ne možete da podnesete, a vama evo revolver i ubijte se. Pravi čovek je dužan i sposoban da živi i umre na dužnosti". Mišić je često izgovarao i pisao svoj moto: "Život je duga i teška borba".
U svojoj burnoj i dugoj vojničkoj karijeri od 1876. do smrti 1921., vojvoda Živojin Mišić dobio je sve pohvale svog naroda, ali i drugih znalaca vojevanja. Tako je Lojd Džordž u svojim memoarima, vojvodu Mišića nazvao: "Jednim od najtalentovanijih generala savezničkih armija..., koji je izveo najznačajnije podvige Prvog svetskog rata"... Veliki prijatelj srpskog naroda — Arčibald Rajs bio je oduševljen vojvodom i o njemu rekao: "... skroman i mudrac, duboko religiozan, povučen, divan starešina. Obožavan od svojih oficira. — Odlično srce, velika energija. — Pravi tip srpskog ratnika"....
Mišićevo shvatanje života i u miru i ratu, bilo je — ići napred. Jednom prilikom u ratu, kada je bila vrlo krizna situacija, prestolonaslednik Aleksandar upitao ga je šta bi valjalo raditi. Mišić je odgovorio: "U smrt, samo ne stajati"!
U Prvom svetskom ratu, srpski vojnici, vojvode i kralj, bili su česta inspiracija ne samo kompozitorima, pesnicima i slikarima. Kapelnici vojne muzike bili su takođe oduševljeni svojim komandantima. Pomenimo samo Biničkog, Pokornog, Radosavljevića, Paunovića, Matejovskog. Bili su oni muzičari i odani vojnici koji će do kraja života ostati u srpskoj vojsci, a kasnije i jugoslovenskoj.
Bez obzira što srpskim vojvodama, pa i Mišiću, "nije bilo do pesme", njihovi oficiri i vojnici u vreme primirja, kao i u najžešćim borbama, govorili su stihove o svojim neuništivim i nepobedivim komandantima "koji ratuju još od Kosova". Pevali su i svirali, makar uz frulu, sve do pobede, svoje nostalgične pesme iz otadžbine ili one stvorene tu, na borbenom položaju — Kajmakčalanu, Ceru... A onda, ta bi se pesma prenela i na veliki Vojni orkestar kraljeve garde i zazvučala pobednički i trijumfalno.
U Balkanskim i Prvom svetskom ratu, čuo se "Miletićev marš", "Marš 32 klase", "Marš generala Lešjanina" i drugi, koje su izvodili svi orkestri srpske vojske. U Velikom ratu — kako su Francuzi nazivali Prvi svetski rat, stvoreno je mnogo marševa koji su često bili posvećeni kralju Petru, prestolonasledniku Aleksandru i vojvodama — Putniku, Stepi, Mišiću i Bojoviću. Ali i pukovnicima, kapetanima i vojnicima. Najčešće su autori ovih marševa, za teme svojih dela, uzimali motive iz Šumadije, Vojvodine, Bosne, južne Srbije — i obrađivali ih u formi i tempu marša.
Autor: Žarko Petrović
