Srpska pobeda na Ivankovcu predstavlja najvažniji događaj u 1805. godini kao "drugoj godini srpskog vojevanja na dahije", po izrazu Vuka. Šire gledano, to je najvažniji događaj u celom periodu od skoro dve i po godine, odnosno od izbornog skupa u Orašcu i najvećeg uspeha celog ustanka, Mišarske bitke avgusta meseca 1806. godine.
O boju govori više savremenika u svojim sećanjima (Vuk Karaxić, prota Matija Nenadović, Petar Jokić, Antonije Protić, Lazar Arsenijević Batalaka). Od svih njih, samo je komandant Voždove garde Topolac Petar Jokić delimično učesnik i očevidac događaja, jer na bojište sa vojskom predvođenom Crnim Đorđem stiže posle glavnog okršaja, koji je rešio ishod sukoba u korist Srba. Svi ostali kazivači o tome su saznali kasnije, po pričanju drugih.
Dve grupe svedočenja
Svedočenja savremenika mogu se podeliti u dve grupe. Po jednima, Srbi spremno dočekuju dolazak Turaka. Glavnina srpske vojske sa Crnim Đorđem na čelu čeka protivnika levo od Morave na brdu Gilju, jer se pretpostavljalo sa više verovatnoće da će Hafis-paša baš tuda udariti. Milenko Stojković i Petar Dobrnjac spremaju šanac na Ivankovcu, sa manjim delom vojske, jer je bilo malo verovatno da će Turci tuda krenuti.
Po drugima, stoji sve ono što se odnosi na snage i pripreme Milenka da dočeka protivnika. Što se tiče Crnoga Đorđa, on se nalazi na terenu, u pokretu. Hita da prikupi vojsku sa kojom bi krenuo u susret napadaču. Na Ivankovac je stigao na dan bitke, u nedelju 6. avgusta, na praznik Preobraženja Gospodnjeg. Došao je uveče posle glavnog sukoba u kome su Turci podneli neočekivano velike gubitke. Branioci toga nisu mogli biti svesni i očekivali su napad i sledećih dana. Kroz literaturu se pokušava da se ova dva pristupa nekako pomire kako bi se stvorila jasna slika koja nema oslonca u istorijskim izvorima. Ređe se u pisanju izvesni autor opredeli za jedan od dva pomenuta pristupa. Nije retko da pojedini autori tokom pisanja raznim povodom dođu u kontradikciju sa svojim ranijim tvrdnjama.
Neizbežno se mora učiniti osvrt na ono što tim povodom kaže trezveni i odmereni Vuk. Nažalost, ni on ovde nije od velike pomoći, jer mu je kazivanje "paučinasto", skoro neodređeno. Zna se da je početkom te godine u Carigrad poslana delegacija u čijem sastavu su bili prota Aleksa Lazarević iz Šopića, Petar Novaković Čardaklija (koji je u jesen prethodne godine sa protom Matijom Nenadovićem išao u Rusiju) i Stefan Živković, rodom iz Niša. Cilj delegacije bio je da se pripremi teren i sporazum sa Portom i ona odvrati od mogućih napada na ustanike. Odluka za slanje deputacije doneta je na skupštini prvaka u Pećanima. Ovaj skup će više ostati upamćen po rečima Vožda o haraču dotle plaćanom Turcima. Tada su predvodnici naroda sa terena doneli prikupljeni porez. Misao svih izražava Crni Đorđe rečima: "Eto, kojekude, je li ovo pravo ovolike silne novce davati Turcima, da nas bolje tuku, ili je bolje za ove ovake novce kupovati xebanu, pa mi da Turke bijemo". Po deputaciji je Porti upućena specifikacija svih troškova podnetih zbog dolaska Bećir-paše prethodne godine radi smirivanja srpsko-dahijskog sukoba. Verovalo se da su time srpske obaveze prema vladi u Carigradu ispunjene.
Pred odlučujući sukob na Ivankovcu dolazi do pobune Turaka u smederevskom gradu sa kojima je prethodne 1804. godine postignut mir. To pokazuje koliko se Hafis-paša temeljno priprema za pohod, odnosno koliko dobro funkcioniše veza među Turcima i njihova sposobnost da nanesu iznenadni udar u kriznom momentu. Žurbom Crnog Đorđa da sredi odnose sa smederevskim Turcima kroz zaključenje privremenog mira pravda se njegovo odsustvo iz sukoba na Ivankovcu. Stvarno, mir zaključen u Smederevu ima privremeni karakter, jer će posle nekoliko nedelja ustanici pristupiti konačnom oslobođenju ovog grada, poslednje prestonice stare srpske države. Tu će biti preneto i sedište prve ustaničke vlade, Praviteljstvujuščeg Sovjeta.
Za planove Turaka znao je i Milenko Stojković: "A za Hafis pašu ako me pitaš, mi čujemo da on jednako kupi vojsku i govori da hoće na naš vilajet da udari i da robi. Mi mu nećemo svrtati s puta dokle jedan očima gleda".
Vukova pažnja uglavnom je usmerena na rad pomenute delegacije u Carigradu, dok o bitki na Ivankovcu govori u okviru ponašanja njenog člana Stefana Živkovića. Po Vuku, on se sporazumeo sa Turcima da ode u Srbiju i obavesti vođstvo da prihvati uslove Porte kako bi se izbegao vojnički sukob sa Hafis-pašom. Dalje teče priča u stilu "erske mudrosti" iz narodnih pripovedanja. U igri se nalaze tri strane: ustanici, Porta i Alija Gušanac, stvarni komandant Beograda. Za svaku stranu Živković ima posebnu priču: Turcima obećava kako će pokušati da umiri Srbe; ustanicima savetuje da ne veruju Turcima, već da se spremaju za otpor, a Gušancu obećava da će ga podržati kako bi postao beogradskih paša, ako im pomogne sada protiv niškog paše koji i Gušanca podjednako ugrožava.
Rešenost branilaca
Nije sporno da su ustanici svoja utvrđenja postavili na dobrom mestu, što se kod njih ne dešava uvek, već se razlikuje od prilike do prilike. Dobar izbor mesta i izrada šančeva umnogome su doprineli srećnom ishodu bitke. Ostalo je zavisilo od hrabrosti i veštine branilaca. Pokušaji da se oceni međusobni odnos snaga ne daju jasne rezultate jer se svedočenja izvora po mnogo čemu razilaze. Nije sporno da su turske snage nekoliko puta brojnije, ali tačan odnos ne može da se utvrdi. Rešenost branilaca da se odupru protivniku bila je, kao i toliko puta kasnije, odlučujući faktor. Brojčana nadmoć nije igrala ulogu niti unosila strah. Ne sme se zanemariti ni značaj vojničkog dara komandanata Milenka Stojkovića i Petra Todorovića Dobrnjca. Po tome oni su najbliži svome Voždu Crnome Đorđu.
Glavni sukob se odigrao na praznik Preobraženja. Taj dan, kao što obično biva, nameće napadač. Obe strane pokazale su dovoljno spremnosti za sukob, kao i hrabrosti. Brojčano slabijim braniocima od pomoći su zakloni u šancu. Time i prota Matija Nenadović u svojim Memoarima objašnjava "mehanizam" pobede: "I vas dan na Milenka jurišavao, a ovaj ga hrabro dočekivao i odbijao vas dan do mraka, gdi je dosta palo sa obadve strane, ali je pet puta više palo Turaka, jerbo oni spolja jurišaju, a Srbi iz šanca dočekuju i Turci opet vas dan svoje mrtve i ranjene odnose".
Čak i karlovački mitropolit Stefan Stratimirović u svom izveštaju o toku ustanka iz 1806. g. piše da se Srbi dobro brane iz utvrđenog položaja, dok su na otvorenom polju manje čvrsti: "Ako ih gde na otvorenom polju iznenada napadne turska kavalerija, odlična na svoj način, i kako oni nisu kadri suzbiti napad svojom malenom i još neizvežbanom kavalerijom, kojom najviše, ako su posluže za namamljivanje neprijatelja, to ih je nevolja toliko izoštrila da se oni, i ne dočekavši juriš na puške svoje bez bajoneta, što brže povuku u lugove i šume, pa se tu zaklone granjem. Ako li su unapred već saznali za napad neprijateljeve konjice, a stalo im je do toga da se održe na otvorenom polju, to će se prema okolnostima, ponekad i dva puta ušančiti... Obično obe strane uhvate jedna prema drugoj dobre pozicije, ušanče se pa se biju tako iz pušaka vas dugi dan, ne mogući ništa odlučnije učiniti. Time se može objasniti zašto često i u najžešćim bojevima padne tako malo žrtava i zašto ponekad nisu u stanju da jedan drugog nateraju na odstupanje i najmanje odelenje koje se gde bilo ušančilo ovako na njihov način...".
Ovome treba dodati da je izvor hrabrosti kod ustanika u odbrani ličnog opstanka i opstanka svojih najdražih. Izgeda da branioci prvog i odlučujućeg dana bitke i nisu bili svesni koliki su uspeh postigli. Protivnik je bio svestan svog neuspeha i gubitaka i zato sledeći dani donose kolebljive sukobe koji se završavaju ranjavanjem paše i bežanjem sa bojišta. U međuvremenu stiže Vožd sa glavninom vojske i uzima učešće u završnim sukobima.
Borba protiv janičara
U produžetku bitke moglo se krenuti u oslobođenje Paraćina, ali tu je iskrsao problem. Ustanici su uporno tvrdili da ne ratuju protiv turske države, već samo protiv janičara kao njenih otpadnika. To je značilo da se ustanak ne sme širiti van beogradske oblasti. Paraćin je pripadao leskovačkom pašaluku, čiji komandant Šašit-paša tada nije krenuo u savezu sa niškim komandantom na Srbe. Crni Đorđe je znao da to ceni. Nakon potiskivanja Turaka on samo privremeno uzima Paraćin, a zatim se povlači: "Ja i neću da vojujem na Paraćin, to je Leskovački pašaluk, ali je Afis bio prešao granicu. Zato sam ga i odbio. Sada ja moju vojsku vraćam".
Bitka na Ivankovcu predstavlja prvi sukob ustanika sa vojskom turske države. Dotle su oni ratovali samo sa odmetnicima. I pored toga, Srbi će i dalje tvrditi sve do kraja 1806. godine da nisu u sukobu sa sultanom, već se samo bore protiv nasilja lokalnih moćnika. Tako u svom pismu Porti krajem ove 1805. godine poručuju: "Hafis Paša ušavši u našu zemlju, napade nas na mestu Ivankovcu s velikom vojskom. I Bog pravedni koji pomaže nevinoj strani, pomogao je i nama. Hafis Paša pošto je prolio mnogu srpsku nevinu krv, s gubitkom se vratio". Ovakva priča bila je sve manje ubedljiva i Porta je imala u planu pripreme za nove pohode protiv Srba.
Na kraju, treba učiniti osvrt i na kazivanje Sime Milutinovića Sarajlije u njegovoj Serbijanki. Ono je potpuno drugačije od svih onih koji govore o tome. Po njemu, Milenko se zatvorio u šanac sa ciljem da izdrži opsadu dok ne dođe glavnina vojske. Hrabro su odolevali nadmoćnom protivniku i dočekali dolazak snaga predvođenih Crnim Đorđem.
Kako je Steva pisar ranio pašu
Od Petra Jokića saznajemo okolnosti ranjavanja paše. Opis je jedinstven i teško mu je naći paralelu: "Paraćin se, rekao bi čovek, upalio. Vri sve živo. Svetli se pašin konak. Stevan pisar bejaše se ugrejao (opio) prilično, oda oko topova, pa tek reče: "Čuješ, Gospodaru, da izbacim jedan top na Turke". Karađorđe: "Ostavi se, bogati, sprdnje". Stevan: "Molim te, Gospodaru, dozvoli mi to da gađam u onaj konak". Karađorđe: "Valjda da ubiješ Pašu". Stevan: "Pa da ga ubijem". Karađorđe: "Ha, ha, ha! Nemoj, ubićeš ga. Ostaće mu deca sirotinja. Nema im ko kupiti jemenija, pa će ih groznica povatati od bosotinje". Stevan: "Pa neka i povata, ja, nego dozvoli mi to". Karađorđe: "E, pa udri šta ti drago". Skoči on, uze okretati one šajtove, nanišani pa poviče: "Pali!". Puče top, đule se vidi gde u njemu gori fitilj i leti. Doleti baš nad onu kalabuku, pa onda pade i puče. Najedanput ućuta sve...".
Redak je primer u ratovanju toga vremena da se jedna značajna scena može pratiti prema utisku koji stvara na obe protivničke strane. Petar Jokić govori kako je do toga došlo da Steva pisar ispali top prema turskom logoru. Paraćinski Turci govore kako su doživeli udar projektila: "Dok tek puče onaj tvoj top, đule pade usred nas i raspršte se. Svi mi ustrčasmo kud koji i povikasmo medet (pomagaj), ali kad se donese sveća imasmo šta i videti. Komad od đuleta prebio paši nogu na dvoje... Kad odoleše muke, paša uvi nogu, pa u zobnicu vrućih mekinja i sede na konja i ode Bog sam zna dokle će."
Autor:Živorad Janković,Pravoslavlje
