Razlikuje se muška i ženska svadba. Muška svadba je onaj deo običja koji se obavlja
kod kuće mladoženje (momka), a ženska svadba obavlja se kod kuće roditelja udavače
(mlade, neveste, devojke). Razlikuju se i svatovi od svadbara. Svatovi su oni koji se
sakupljaju kod mladoženje i odlaze u dom udavače da je dovedu. Svi ostali učesnici u
svadbenom veselju su svadbari.

Starinske svadbe i u selima i u gradu Užicu bile su veoma bogate obredima,
običajima, pesmom, igrom i posebnom vrstom zabave. U svemu tome ima više tragova
drevnog života u rodovskim zajednicama nego kasnijih hrišćanskih rituala. Dugo je u ovom
kraju bila poznata krađa devojke. To je bila istinska otmica, kao u daleka stara vremena.
Svadbeni običaji i obredi počinju nekoliko meseci pre zaključenja braka. Najpre
roditelji budućeg mladoženje odlaze u kuću devojačkih roditelja i pitaju za devojku. Ako se
taj prvi dogovor uspešno završi, roditelji devojke odlaze u posetu roditeljima momka da
gledaju dom. Zatim se ugovori dan kad će se obaviti proševina ili prosidba. To je neka vrsta
male svadbe. U selima se taj deo svadbenog obreda naziva ispit, prosidba ili davanje para, a ugradu: prstenovanje, zaruka ili veridba.

Posle toga i kod momačke i devojačke kuće vrše se obimne pripreme za glavnu svadbu.

Ponekad se u vremenu između prosidbe i svadbe pojave smutljivci koji, iz različitih
razloga, pokušavaju da pokvare svadbu i veridbu raskinu. U tom periodu pojačava se kuđenje
momka, devojke, njihovih roditelja, ukućana i prilika u kojima jedni ili drugi žive. Skuditi
momka ili devojku smatra se nečasnim i podmuklim, ali zbog toga ipak može doći do raskida
veridbe i ugovorene svadbe. Dosta tragova o tome ima u pesmama, pričama i legendama
naroda ovog kraja.

Prosidba se ugovara kod devojačke kuće, a glavna svadba istovremeno i kod
momačke i kod devojačke.

Za prosidbu i svadbu biraju se dani u nedelji. Za najpogodnije dane smatraju se
nedelja i četvrtak, ređe subota, ali nikad sreda ili petak. Pazi se i na godišnje doba. Najčešće
svadbe su u jesen. Svadba se nikad ne zakazuje u vreme božićnjeg, uskršnjeg ili nekog
drugog posta.
Pri ugovaranju svadbe roditelji momka i devojke se dogovaraju o spremi i mirazu.
Devojačku spremu nekad su sačinjavali odevni i posteljni predmeti: košulje, jeleci, čarape,
pojasevi, trube izatkanog beza, ćilimi, šarenice, guberi, jastuci i slamarice. Sve se to složi u
dva poveća šarena drvena sanduka i na konju se dotera od devojačke do momačke kuće, istogdana kad svatovi idu po devojku. Kasnije se obim devojačke spreme proširi i dodaju se nekidelovi nameštaja: krevet, astal, nekoliko stolica i ponešto drugog pokućanstva.
Sporazum oko devojačke spreme obično se brzo i lako postigne. Kao normalno se
uzima da roditelji uz devojku daju sve ono što je ona sama pre udaje izradila, izatkala, iMiraz može biti u obliku novca, stoke i nepokretnog imanja. Miraz u obliku novca u
početku je bio simboličan, ali se vremenom povećavao pa su mnoge kuće sa više ženske dece
zbog davanja miraza vidno osiromašile. Miraz u stoci davao se ređe, obično onda kad se
devojka udaje u kuću siromašnih ali preduzimljivih, kao podstrek da se brže okuće i osnaže.
Miraz u nepokretnom imanju uslovljen je nekadašnjom tradicijom da se ženska deca
isključuju iz nasleđivanja. Devojka koja ima braću veoma retko dobija miraz u nepokretnom
imanju. Ako nema braće, devojka je prirodni naslednik roditeljskog imanja i ta vrsta miraza
prilikom ugovaranja svadbe obično se i ne pominje, jer se podrazumeva. Kao mirazuša je
najprivlačnija jedinica, koja nema ni braće ni sestara, ali u narodu se često čuje i shvatanje da su jedinice razmažene ("pečne"), da nisu osobito radne i da se teže prilagođavaju novojsplela.

Roditelji koji imaju samo žensku decu jednog zeta obično dovedu na svoje imanje. To
se prilikom ugovaranja svadbe obično i ne pominje, iako se očekuje. Za onoga ko dođe na
ženino imanje kaže se da se prizetio. Za novu društvenu sredinu on je prizet, pripuz, domazet,došljo, a daju mu se i razna pogrdna imena. Vremenom se taj otpor smiri, prizet bude prihvaćen i nastavi se normalan život. Često prizet vremenom prihvati i prezime ženinog roda, o čemu se dosta dokaza može naći u starim crkvenim protokolima.

Najvažniji deo svadbenih običaja vezan je za dan venčanja. Svadba obično traje dva
dana. Prvog dana mladoženja i nevesta (mladenci) venčavaju se u crkvi i to je glavna svadba.

Drugog dana veselja se produžava, gosti na svadbu donose priloge i darove i to se zove velika svadba. Siromašnije kuće često sve to obave u toku jednog dana.

Dan svadbe je svečanost i praznik za čitav uzov u selu. Tog dana niko ne radi
poljoprivredne poslove.

U završnom delu svadbe pevaju i igraju svi učesnici svadbe.

Onaj ko je u žalosti zbog smrti bliskog srodnika (rušan) obično ne ide na svadbu.
Mlada na svojoj svadbi ne peva. Savetuju je da bude "vesela i nasmijana", ali ona ne
peva jer to "tako valja".

U putu od kuće svojih roditelja do mladoženjine kuće mlada je uvek u pratnji devera i
kuma. U starije vreme ona je taj put prelazila jašući na konju, a kasnije u čezama ili kočijama.

Kad naiđe na prvu vodu (česmu ili bunar) mlada zastane, popije malo vode i umije se i zatim
vodu "daruje" maramicom, šećerom ili sapunom .

Kad se mlada izvodi iz kuće svojih roditelja, prati je brat ili neki drugi mađi muškarac
iz kuće. Najpre neko opali iz puške pa se zatim ta puška stavi preko praga da mlada preko nje
prekorači dok se još puši barut. Mladu tada prima dever i vodi je svatovima. Ona dolazi do
čela "sobre", prlazi domaćinu, kumu, starom svatu i svim ostalim svatovima, onako kakosede za "sobrom". Sve muškarce ljubi u ruku, a sa mlađim ženama i devojkama ljubi se u
obraz.
Najviše običajnih i obrednih radnji u toku svadbe izvodi se kad se svatovi, s mladom,
posle venčanja, vrate mladoženjinoj kući. Tada mlada stupa u novi dom, među nove ukućane.
Tu će ona postati majka i zato se pred kućom, na kućnom pragu i u kući obavlja čitav niz
obreda simboličnog značenja. Mlada najpre uzima sito sa žitom i baca ga preko krova kuće.
Posle toga uzme jabuku i baca je među svatove. Zatim joj donose muško dete do godinu dana(nakonjče) i ona ga okreće, stavlja na svoje grudi, a zatim daruje košuljicom. Posle toga deveruvodi mladu u kuću. Ponegde pre toga opet se puca iz puške. U nekim mestima mladi se preulaska u kuću daju dva hleba (somuna) i ona iz stavlja sebi pod pazuhe i tako prelazi prag.
Pre nego što preskoči kućni prag, mlada se sagne i poljubi ga. U nekim selima pri ulasku u
kuću mlada se provlači ispod mladoženjinog skuta. U kući mladu čekaju svekar i svekrva.
Mlada ih ljubi u ruku i u obraz i daruje. Svekrva mladu dočekuje sedeći kraj ognjišta. Pošto
se s njom pozdravi i izljubi, mlada prlazi i pozdravlja se sa ostalim ukućanima. Svekrva
ostaje kraj ognjišta. S njom se tada zbijaju šale. U nekim selima neko od muškaraca, najčešćestariji zet, baca svekrvi žeravicu (žar) oko nogu i ispod suknje.

Kod imućnijih ljudi svadba se produžava itreći dan, ali u smanjenom obimu. Narod kaže da togdana svadbuju zetovi. Celog dana zetovi zbijaju šale,priređuju sitne podvale, hvataju i kolju kokoši, toče isvakome nude rakiju, penju se na kućni krov, skidajucrep, traže nove poklone, zadirkuju naročito mladežene, ali sve to teče u granicama pristijnosti i bez ičije
ljutnje.
Na svadbi se sve vreme peva i igra. Pesmeizvode mlađi muškarci i mlađe žene i devojke-jenđe, apri kraju svadbe pevaju i stariji. Dok se ne završiglavni svadbeni obred, pevaju se samo prigodnesvadbarske pesme, a kasnije se mogu zapevati i druge,ljubavne, bekrijske ili rabadžijske pesme. Na seoskim svadbama pevalo se samo "iz vika".

Autor: dr Rade Poznanović- Užice nekad i sad