Po popisu od 1859. godine Beograd je brojao 18.890 žitelja. U to vreme varoš je bila opkoljena širokim šancem punim stražara i topova sa prolazom kroz četiri utvrđene kapije. Šanac se prostirao od današnje zgrade Prve muške gimnazije u Dušanovoj ulici do Narodnog pozorišta na Trgu Republike, a zatim preko Obilićevog venca do Karađorđeve ulice na Savskom pristaništu. Izvan šanca nalazila su se varoška predgrađa: Savamala,Terazije, Palilula i Vračar.
Snabdevanje vodom bilo je uvek problem u starom Beogradu. Sve do uvođenja stalnog vodovoda, koji je otpočeo rad 29. juna 1892. godine sa kapacitetom od 2800 mZ na dan, naši stari snabdevali su se vodom iz bunara i česama i to: u predgrađima iz bunara kojih je u to vreme bilo u baštama i dvorištima, a u „šancu", pošto nije bilo bunara, trgovci i zanatlije imali su naročite momke koji su donosili vodu sa česama kojih je bilo na više mes-ta po varoši.
Česme su bile neugledne, ukopane u zemlju tako dz se moralo silaziti po dva tri stepenika dok se dođe do slavine. Od poznatijih česama pomenućemo: Delijsku, Čukur, Toskinu, Terazijsku i Saka-česmu koja se nalazila ispod današnje Jovanove pijace, na uglu Gospodar-Jovanove i Ulice 7. jula. Saka-česma je pored običnih lula imala i jednu visoku iz koje su sakadžije — vodonoše uzimali vodu. Po njima je, svakako, i dobila ime. Akvarel Saka-česme ostavio nam je bečki slikar Gabel kad je boravio u Beogradu. Sve česme nisu mogle podmiriti potrebe žitelja. Uveksu bile prepune sveta... „Satima se „kape" na česmi — priča jedan stari Dorćolac — u očekivanju da voda dođe. Kao da nas sunce ozari kad se najavi: „Dobro je! Počela da teče!". Onda se pita: „Kako ide?" i obično u početku odgovara: „Tanko kao konac"... Navala pri točenju na česmama bila je dosta jaka da su svakodnevno, usled čekanja na red, bile svađe, tuče, lupanje sudova, testija i bakrača. Sav taj kalabaluk utišavali su i rasturali kvartovni žandarmi. Ako su ovi nedostajali i patroldžije su dolazile na smenu i preduzimali korake da se vaspostavi red.
Siromašniji stalež trošio je savsku i dunavsku vodu. Nju su donosile sakdžije na dvokolicama. Saka je bila jedno uglavljeno bure od 3 do 4 akova i plaćalo se groš od sake. Po podacima Gliše Elezovića (1879—1961) naučnika, saka je arapska reč i označava „bure ili kola sa
buretom, mešinu ili konja sa mešinom u kojima se voda nosi". Voda koju su donosili sakadžije na svojim mršavim konjićima pila se i trošila za pranje. Svaka kuća je imala još i po jedno bure u koje se sakupljala kišnica. Sakadžije su odigrale važnu ulogu u snabdevanju vodom. To su bili mahom siromašni ljudi iz južnih krajeva koji su došli u Beograd na pečalbu. Oni nisu trošili više od marjaša dnevno, a svaku krajcaru koju zarade slali su rodbini u vilajet, u nekadašnju Tursku.
Zanimljivo je pomenuti diskusiju koja se vodila o sakadžijama na sednici Opštinskog odbora maja 1883. godine, u vreme kad je predsednik Beogradske opštine bio Živko Karabiberović, trgovac. Po naredbi Opštinskog saniteta ustanovljena je pumpa za vodu, čijeizdržavanje staje Opštinu godišnje 4.000 do 5.000 di-nara. Da bi Opština imala prihoda, predloženo je da za 4 sake dnevno sakadžije plaćaju jedan groš tamse, pa makar i 10 saka zaitili vode. Među tim, oni su uputili jednu predstavku, potpisanu od njih pedesetorice, iako ih je tada u Beogradu
bilo preko stotinu, u kojoj se žale da na pumpi ne mogu na dan više od po 4 do 5 saka da zaite, jer im je teško doći do pumpe, a kada bi se, vele, odobrilo da zahvataju vodu i sa Dunava, onda bi mogli i po 20 puta na dan doći i napunivi sake. U diskusiji učestvovalo je više odbornika: Emilijan Josimović, Nosta Glavinić, Svegozar Zorić, Nikola Hadži Popović, Živko Butarčić. Oni su zahtevali: da sakadžije neminovno plaćaju taksu pa bilo da donose vodu sa pumpe ili sa Dunava i Save, jer oni u zimske dane traže 4 do 5 groša od sake; da se sastavi spisak sakadžija i vodi o njima evidencija; da im se svaka saka numeriše; da im
se obeleže sake koje nose vodu za zidanje i one koje nose za piće i za kuvanje.
Autor:Živorad Jovanović, "Iz starog Beograda"
