fbpx

Sakadžije - snabdevači vodom u starom Beogradu

Sakadžije - snabdevači vodom u starom Beogradu

Po popisu od 1859. godine Beograd je brojao 18.890 žitelja. U to vreme varoš je bila opkoljena širokim šancem punim stražara i topova sa prolazom kroz četiri utvrđene kapije. Šanac se prostirao od današnje zgrade Prve muške gimnazije u Dušanovoj ulici do Narodnog pozorišta na Trgu Republike, a zatim preko Obilićevog venca do Karađorđeve ulice na Savskom pristaništu. Izvan šanca nalazila su se varoška predgrađa: Savamala,Terazije, Palilula i Vračar.

Snabdevanje vodom bilo je uvek problem u starom Beogradu. Sve do uvođenja stalnog vodovoda, koji je otpočeo rad 29. juna 1892. godine sa kapacitetom od 2800 mZ na dan, naši stari snabdevali su se vodom iz bunara i česama i to: u predgrađima iz bunara kojih je u to vreme bilo u baštama i dvorištima, a u „šancu", pošto nije bilo bunara, trgovci i zanatlije imali su naročite momke koji su donosili vodu sa česama kojih je bilo na više mes-ta po varoši.

Česme su bile neugledne, ukopane u zemlju tako dz se moralo silaziti po dva tri stepenika dok se dođe do slavine. Od poznatijih česama pomenućemo: Delijsku, Čukur, Toskinu, Terazijsku i Saka-česmu koja se nalazila ispod današnje Jovanove pijace, na uglu Gospodar-Jovanove i Ulice 7. jula. Saka-česma je pored običnih lula imala i jednu visoku iz koje su sakadžije — vodonoše uzimali vodu. Po njima je, svakako, i dobila ime. Akvarel Saka-česme ostavio nam je bečki slikar Gabel kad je boravio u Beogradu. Sve česme nisu mogle podmiriti potrebe žitelja. Uveksu bile prepune sveta... „Satima se „kape" na česmi — priča jedan stari Dorćolac — u očekivanju da voda dođe. Kao da nas sunce ozari kad se najavi: „Dobro je! Počela da teče!". Onda se pita: „Kako ide?" i obično u početku odgovara: „Tanko kao konac"... Navala pri točenju na česmama bila je dosta jaka da su svakodnevno, usled čekanja na red, bile svađe, tuče, lupanje sudova, testija i bakrača. Sav taj kalabaluk utišavali su i rasturali kvartovni žandarmi. Ako su ovi nedostajali i patroldžije su dolazile na smenu i preduzimali korake da se vaspostavi red.

Siromašniji stalež trošio je savsku i dunavsku vodu. Nju su donosile sakdžije na dvokolicama. Saka je bila jedno uglavljeno bure od 3 do 4 akova i plaćalo se groš od sake. Po podacima Gliše Elezovića (1879—1961) naučnika, saka je arapska reč i označava „bure ili kola sa
buretom, mešinu ili konja sa mešinom u kojima se voda nosi". Voda koju su donosili sakadžije na svojim mršavim konjićima pila se i trošila za pranje. Svaka kuća je imala još i po jedno bure u koje se sakupljala kišnica. Sakadžije su odigrale važnu ulogu u snabdevanju vodom. To su bili mahom siromašni ljudi iz južnih krajeva koji su došli u Beograd na pečalbu. Oni nisu trošili više od marjaša dnevno, a svaku krajcaru koju zarade slali su rodbini u vilajet, u nekadašnju Tursku.

Zanimljivo je pomenuti diskusiju koja se vodila o sakadžijama na sednici Opštinskog odbora maja 1883. godine, u vreme kad je predsednik Beogradske opštine bio Živko Karabiberović, trgovac. Po naredbi Opštinskog saniteta ustanovljena je pumpa za vodu, čijeizdržavanje staje Opštinu godišnje 4.000 do 5.000 di-nara. Da bi Opština imala prihoda, predloženo je da za 4 sake dnevno sakadžije plaćaju jedan groš tamse, pa makar i 10 saka zaitili vode. Među tim, oni su uputili jednu predstavku, potpisanu od njih pedesetorice, iako ih je tada u Beogradu
bilo preko stotinu, u kojoj se žale da na pumpi ne mogu na dan više od po 4 do 5 saka da zaite, jer im je teško doći do pumpe, a kada bi se, vele, odobrilo da zahvataju vodu i sa Dunava, onda bi mogli i po 20 puta na dan doći i napunivi sake. U diskusiji učestvovalo je više odbornika: Emilijan Josimović, Nosta Glavinić, Svegozar Zorić, Nikola Hadži Popović, Živko Butarčić. Oni su zahtevali: da sakadžije neminovno plaćaju taksu pa bilo da donose vodu sa pumpe ili sa Dunava i Save, jer oni u zimske dane traže 4 do 5 groša od sake; da se sastavi spisak sakadžija i vodi o njima evidencija; da im se svaka saka numeriše; da im
se obeleže sake koje nose vodu za zidanje i one koje nose za piće i za kuvanje.

Autor:Živorad Jovanović, "Iz starog Beograda"

Podeli ovu vest

16/07/2016 0 comment

«Vrdnička vila» Milica Stojadinović Srpkinja jedna je od prvih naših pesnikinja. Na literarnom polju bila je brzo prihvaćena, pesme su joj donele slavu, ali je još većom brzinom zaboravljena. Milica Stojadinović rođena je u Bukovcu. Za vreme rata matične knjige su uništene, te je podatak oko godine njenog rođenja često bio sporan. Najčešće se ...

13/06/2021 0 comment

Na šumovitim obroncima planine Kozjak, na levoj obali reke Pčinje 30 km južno od Vranja, prema predanju, podigao je u 11. veku vizantijski car Roman ...

06/06/2021 0 comment

U manstiru Đipša, na zapadnoj strani Fruške gore, retko ćete sresti turiste. Oni koji dođu će zato imati prilike da bez žurbe, uz nepretenciozno ...

10/06/2021 0 comment

Daleke 1865. godine „Staro zdanje" počeo je da gradi knjaz Mihailo Obrenović, kao letnju rezidenciju dinastije i Skupštinski dom Srbije, a izgradnja ...

10/06/2021 0 comment

Spasovdan je četrdeseti dan od Vaskrsa i uvek pada u četvrtak.Ovo je stočarski i ratarski praznik,koji se slavi i kao krsna slava,ali i kao zavetina ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti