Dragutin Matić, seljak iz Kaletinca, ispod Suve planine, čovek sa najslavnije ratne fotografije, objavljene u mnogim novinskim izveštajima sa bojišta, kasnije u hronikama i albumima ratova vođenih na ovom tlu ...
Slika je poznata. Ime čoveka na njoj pogrešno je objavljivano. Ponekad je, umesto imena, ispod fotografije stajao natpis: "Oko sokolovo", ili "Srpski vojnik-izviđač na Drini ..." Slika je obišla svet, stigla je do dalekog Japana. Otuda je doprla vest da je jedan japanski stručnjak napravio studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz pogleda Dragutima Matića japanski psiholog je video kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.
Dragutin Matić, konjanik i pešak, nije mario za nauku i studije, nije znao šta je to psihologija, on je jedino znao da se neopažen privuče neprijatelju, da ga prebroji, vidi kako je naoružan, da se zatim neopažen vrati na položaj i o tome obavesti svoje starešine ...
Svaki njegov izveštaj bio je pouzdan. I dragocen. I nije čudo što su mu starešine, komandir čete poručnik Aleksandar Mijalković, komandant bataljona kapetan Vladimir Pešić i komandant puka Milić Milićević, poveravali samo one zadatke u kojima se ispoljavaju snalažljivost, mudrost, lukavstvo, srčanost ...
Ratna slika Dragutina Matića je obilazila svet, ali do njega nije doprla. Sve do pre nekoliko godina, upravo do pojave gramofonske ploče "Marš na Drinu". Na omotu ploče bila je čuvena fotografija. Stari ratnici su odmah prepoznali Dragutina Matića. Kostadinka Savić, koja živi u Nišu, poznavala je Dragutina Matića. Kad je videla omot na ploči, uzviknula je: "Pazi, Dragutin Matić ..." Kupila je ploču i poslala je u Kaletince, na Matićevu adresu. Tako se Dragutin Matić ponovo setio vojevanja, Cera i Kolubare, Mačkovog kamena i albanskih i crnogorskih gudura. Prisećao se da su se neki ljudi sa fotografskim aparatom kretali oko njega, da su ga slikali ...
Matićevo vojnikovanje trajalo je punih devet godina. U kadru se našao 1910. godine. Dvanaeste je ratovao s Turcima, trinaeste sa Bugarima, četrnaeste sa Švabama. Bio je među onima koji su na Krfu, oporavljeni, pevušili: "Ko ne zna šta su muke teške neka preće Albaniju peške..." Odatle, sa Krfa, noseći u srcu mučne uspomene na svoje mrtve drugove, koje su najpre sahranjivali na malom groblju a potom bacili u more, otišao je na Solunski front ...
Posle vojnikovanja i ratovanja Dragutim Matić je bio ono što i pre toga: pečalbar. Odlazio je u Semberiju, Mačvu, Šumadiju, pravio ciglu, crep, ćeramidu. Zime je provodio sa porodicom u rolnom Kalstimcu, ispod Suve planine ...
Retko je govorio o ratu. Nije pominjao ni svoja odlikovanja. U stvari od početka drugog svetskog rata nije ih više ni imao. Njegova žena Kruna, plašeći se Bugara spakovala je odlikovanja i još neka dokumenta u drveni sanduk i zakopala u pesak, blizu reke. Učinila je to 1941. godine. Kruna je najviše strahovala od Bugara, jer je u prvom svetskom ratu bila svedok njihovih zverstava ...
Tako su zauvek nestala znamenja o snalažljivosti i hrabrosti Dragutina Matića u tri rata. Ponešto je, kasnije, i on sam želeo da sačuva od zaborava, pa je svojim sinovima pričao po koji uzbudljiv i dramatičan događaj. Njegov otac Peša i deda Mata bili su poznati odgajivači konja. Tako se Dragutin još kao dečak navikao na sedlo. Najsigurniji je bio na konju. Kad je stasao, uzeli su ga u konjicu. Bio je rođeni izviđač ...
Rat mu, govorio je svojim sinovima, nije bio težak, uprkos nestašici municije, hrane, uprkos dugim marševima i jahanju. Najteže mu je bilo preko vrletnih albanskih staza, po ciči zimi, gladan, pun vašiju. Vaške niko nije mogao da savlada, množile su se. Tri meseca bez presvlačenja. Sedam dana bez ijednog zalogaja ...
U Valoni smo dobili veš, na Krfu odelo, novo. Od Francuza. Staro je skupljeno na gomilu i spaljeno. Sa Krfa u Solun, potom na front ...
Krenuli smo sa Kajmakčalana. Nemci i Bugari su u početku dali snažan otpor, ali smo ih razbili i oni su se zaustavili u Banatu i na bugarskoj granici ...
U Lokošnici je jedan stari seljak još u početku rata zakopao dva velika bureta vina. To nisu otkrili ni Nemci ni Bugari. Kad je naišla srpska i francuska vojska, seljak je otkopao burad i vino i podelio vojnicima. Plakao je od radosti. Pričao je kako su Bugari žarili i palili po selima oko Niša ...
Iz Lokošnice idemo do sela Grkinja i Barbeša do Nišave. Sa mnom su narednik Voja Dinić, Mihailo Bakarelac iz Sopotnice, Ranđel iz sela Nelije, Milutin Stamenković, komšija iz Kaletinca i komandir voda potporučnik Dragićević, iz Donje Trnave ...
Bio sam samo jednom ranjen i to na Gruništu, ali sam ranu brzo zacelio. Svog teško ranjenog druga Ljuba Milenkovića nosio sam ranjenog sa Cera nekoliko kilometara. On me je molio da ga ostavim, ali nisam to mogao da učinim po cenu svog života. Lečen je u niškoj bolnici. Posle smo se često viđali ...
Dragutin Matić je umro 1. januara 1970. godine u rodnom selu. Živeo je 82 godine. Iza sebe je ostavio sinove Ranđela, zemljoradnika, Blagoja, dugogodišnjeg novinara "Politike", kćer Kristinu, koja živi u Ovsinjincu, dvadeset tri unuka i praunuka.
Bio je, prema Blagojevim rečima, čovek neobične skromnosti. Kad god je započinjao priču o ratnim događajima, prekidao je onog časa kad je trebalo da pomene svoju ličnost. Bojao se da ne liči na hvaljenje. Osim toga, smatrao je da tu nema šta da se govori. To je za njega bila bitka za otadžbinu. A otadžbini se daje sve. Bez roptanja i bez hvaljenja.
Kad se, krajem decembra 1969. godine razboleo, trebalo je da se prebaci do bolnice. Ali, kako? Sneg je zavejao puteve ispod litica Suve planine. Kad bi lekar mogao da se probije do sela! Za nevolju starog ratnika saznalo se u niškom garnizonu, pa je hitno upućen vojni helikomter sa lekarom. Ali, kad su se spustili u Kaletinnu, lekar je zaključio da Dragutin Matić ne bi mogao da podnese taj let. Umro je dva dana kasnije.
Autor:Antonije Đurić
SOLUNCI GOVORE
