Na prostoru Pirota i Bele Palanke narodno tradicionalno grnčarstvo bilo je pod raznim uticajima sa strane. Pirot je bio centar grnčarskog zanata u Srbiji. Sredinom XIX veka imao je čak 40 grnčarskih radionica. Već krajem XIX veka značaj grnčarstva opada pa se broj grnčarskih radionica smanjio na 32 radionice. Gradovi na Severu i Zapadu Srbije su posle oslobođenja od Turaka počeli naglo da se razvijaju pa je veliki broj majstora - grnčara iz Pirota i okoline otišao u pečalbu u te krajeve.
U Pirotu su grnčari izrađivali svoje predmete na nožnom kolu. Zanatlije - grnčari su sami izrađivali alat i pribor za svoje potrebe. Osnovna sirovina za proizvodnju posuda je glina. Da bi glina bila pogodnija za obradu mora se prethodno prekopati motikom, uz dodavanje izvesne količine vode. Taj postupak je primitivan i koristio se u XIX veku. Početkom XX veka korišćene su ručne mašine za mlevenje zemlje. Danas je taj postupak osavremenjen upotrebom električnih mašina.
Predmeti su oblikovani na nožnom kolu, a zatim gleđosani žuto, zeleno i braon, a za engobiranje se koristila bela glina. Gleđosani predmeti su pečeni u specijalnim "vurnjama", a danas se posude peku u električnim pećima.
Grnčarstvo u Pirotu bilo je veoma produktivno. Proizvodilo se preko 70 vrsta sudova različitog oblika i namene.
Za izradu bokastih sudova koristi se masna glina, a za sudove za vatru posna glina otporna na visoke temperature.
Grne po kome je zanat dobio ime korišćen je za kuvanje jela na otvorenom ognjištu. Osim grneta za serviranje jela koristio se đuveč (đuvečarka), lonče za kiselo mleko, grnajče (brde) za kafu, činije (panice) za jelo i tanjiri.
Pirotske lončare (grnčare) su ponekad nazivali "testidžijama". To je zato što je najznačajniji sud za vodu testija ili "stovna".
Bardaci (kondiri) su često bili ukras u kući sa posebnom karakteristikom da se grlić završava sa čašicom. Vrlo lepo ukrašen svadbeni kondir korišćen je za pozivanje svatova kada se neko ženi ili udaje. Za rakiju su još korišćene pljoske i ibrici.
Posude za vino nisu tako raznovrsne, kao za rakiju. Mali bokali koristili su se za vino i vodu. Isključivo za vino tzv. "šependeri" su bokali sa velikim poluzatvorenim otvorom - levkom u gornjem delu posude. Sakupljaju tri litra, takozvana merka.
Predmeti kultnog karaktera, kandila, izrađivani su sa osobitom pažnjom. Pravili su još posude za svetu vodicu takozvana "panica za vodosvećenje" (svetovod), pa svećnjaci (čiraci).
Grnčari su pravili i predmete koji su se koristili u domaćinstvu (levak, poklopac za kazan, pojilo za živinu).
Za ličnu upotrebu (dečije igračke, pištaljke, lule), zanatska pomagala (buduče za šaranje posuda bojom), i još mnogo drugih raznovrsnih grnčarskih proizvoda.
Svi pobrojani grnčarski predmeti ranije su kupovani na seoskim saborima ili na vašarima po celoj Srbiji.
Svi ovi predmeti odlikuju se skladnim bojama (žuta, zelena, mrka) i ukrašavani su raznim vrstama ukrasa: urezivanjem krugova, cik-cak linija, lozica, nalepljivanjem ukrasa apliciranim rozetama, vegetabilnim i zmijolikim ukrasima, crtanim cvetovima i drugim motivima. Posebnu karakteristiku čine sudovi antropomorfnih i zoomorfnih formi. Pirotski grnčari su oblikovali figuralnu keramiku sa naglaskom na najkarakterističnije osobine lika (na ženskim - odeću i izrazito tanak struk, na muškim - bradu, brkove, oružje).
Umetnička vrednost i lepota pirotske grnčarije može uticati na savremene likovne stvaraoce koji rade na keramici, a i na zanatlije - grnčare bez velikog iskustva. Pirotska tradicionalna grnčarija je najpoznatija u Srbiji, a veoma poznata u Evropi.
Autor:Milorad Popović,
kustos Muzeja Ponišavlja
