Niški visokoletač postoji kao posebna vrsta više od 200 godina. Imajući u vidu važnost geografskog položaja grada Niša, koji vekovima predstavlja raskrsnicu za mnoge narode, vojske i privrednika, kao i veoma bogate istorijske događaje vezane sa tom činjenicom, ima mnogo potvrda o znatno ranijem postojanju domaćih golubova, gajenih i čuvanih u različite svrhe.

Tako npr. postoje dokazi da su se još Vizantinci, a kasnije i vitezovi krstaša, mnogo bavili posebnom vrstom sporta, koji je usko vezan za goluba. Naime, naročito pripitomljeni i obučeni golubovi da se vinu u velike visine bivali su meta i ulov takođe dresiranih sokolova. Na taj način već u tim davno prošlim godinama stvarao se domaći golub visokoletač. U drugom slučaju, koji je vezan za čuvanje golubova kao ukrasne ptice, a koji su odabirani od ovih domaćih golubova, postajali su zabava mnogih dvorova, turskih harema i naših predaka – starih meraklija. To je dalje uticalo pojavi vekovne težnje da se stvaraju i odgajaju lepši naraštaji, a koji po svojim prirodnim osobinama nisu mogli da izgube i svojstva dobrih letača.

Kasnije, desetak godina pre kraja prošlog veka, odgajivači niškog visokoletača postaju poznati i van teritorije Niša i okoline, pa i van svoje zemlje. Tih godina, naši odgajivači se upuštaju u rad na oplemenjavanju i podizanju vrednosti vrsnih osobina, te najpre ukrštanjem sa grčkim i arapskim (severnoafričkim) golubovima stvaraju letače sa dužim vremenom leta i snažnije po strukturi.

Dalje, nisu bili zadovoljni letom u pogledu rada krla, jer su leteli brzo i oštro, pa su se opet orijentisali na ukrštanje s novom rasom – sa orijentalskim visokoletačem, koji je imao izrazito tih let.

No posle svih ovih ukrštanja, dobilo se i mnogo neželjenih elemenata, koji su se manifstvovali u izgledu golubova, prevrtanju, nasedanju i sl.

Strpljivim i drugim znalačkim radom, odgajivači su uspeli da otklone sve što je smetalo da stvore svog zamišljenog ljubimca u današnjem izgledu sa željenim osobinama.

Uspešan rad sa belorepcima regulisao je da danas imamo čist raspored određenih boja, ali je doveo do skoro sasvim odbacivanja daljeg gajenja zelenaca, pirilija, amelija, pa čak i belaca.

Postojanje belokljunaca (arapa i bakarija) datira iz postojanja domaćeg goluba, ali se na njegovom eksterijernom izgledu od 1920. godine radi mnogo više, te danas imamo tako lepe primerke, čija se vrednost veoma ceni.

Radom na izgledu po eksterijeru, ni malo nije zanemaren i rad na očuvanju dugog i lepog leta, kao ni ne sposobnosti da to bude veoma pametan golub.