Umetnik Đura Jakšić poznat je kao pesnik, slikar, pripovedač. Po strogoj oceni prikazivača, "za sve to je imao dara, no ni za šta do kraja". Verovalo se da je više imao nego što je dao. Osobe sa takvim bogatstvom talenta retke su kod malih naroda. Za nepunih pedeset godina od mesta rođenja (Srpska Crnja, 1832) do smrti (Beograd, 1878), mnogo vremena je proveo u putu i čestim promenama mesta boravka. Odgovarajući dijagram nije lako sačiniti, jer se u neka mesta vraća i više puta.
Đura je poznat prvo kao pesnik, a potom i slikar, iako je dugo želeo da bude obrnuto. Pesma je stizala sama, a za slikara pokušava da se pripremi kroz školu. Pesnički dar ostaje zanemaren, ali kao otporniji nalazi puta da izbije na površinu i ne ostane ugašen. Veština slikanja, i pored izvesnog školovanja i negovanja od strane umetnika, ipak tek uspeva da se donekle izravna sa darom pesnika, što znači da je u osnovi slabija.
Stvaranje pesama i slika su dva procesa, koji teku uporedo skoro celog života. Sam umetnik skoro jednu polovinu svog aktivnog veka sebe smatra slikarem, a tek onda pesnikom. Onda, u jednom momentu, sam će izjaviti: "Moler nesam, a spisatelj nesam!" Prva dva mesta njegovog službovanja u Kneževini Srbiji su Podgorac i Sumrakovac, što za njegov posao može da ima simvolično značenje, jer oba naziva sugerišu naselja suočena sa pomanjkanjem svetlosti.
Najpoznatije Jakšićeve pesme govore o zbivanjima tokom noći (Noć u Gornjaku, Na Liparu, Karaula na Vučjoj poljani...). Na putu do svog prvog mesta gde će biti učitelj Podgorca prolazi kroz manastir Gornjak. Pošao iz Beograda, i uglavnom pešice stiže do manastira, gde je proveo samo jednu noć. Pored fizičkog napora, tu je i očajanje što se za njega nije našlo neko povoljnije mesto. Takvim osećanjima biće ispunjen skoro celog života. Iz ljudske klonulosti pri susretu sa zadužbinom čestitoga kneza vinuo se pesnik, zbacio sa sebe okove ploti. Nastale su dve pesme - Put u Gornjak i Noć u Gornjaku. Jakšić je kroz manastir prošao u martu, a pesma je objavljena u novosadskoj Sedmici već u junu iste godine. Pesma je bila gotova pre 20. maja kad je on šalje za Novi Sad. Uz pesmu se pojavljuje i propratni tekst samog pevača, gde je data kratka povest manastira.
Jakšić stiže u Gornjak punih pet vekova nakon njegovog osnivanja. Tih pet stotina godina mogu se raščlaniti na sto pedeset hiljada noći koje su protekle kao neprimećene, a zatim dolazi samo jedna vezana za umornog, ljutog i očajnog pesnika, i ostala ovekovečena u stihovima njegove pesme.
Lepota predela i živa predanja o junaštvu Hajduk Veljka nisu mogla da umanje očaj pevača. Po njemu, Sumrakovac je "selo u dolini okolo grdnim planinama okruženo'. Vreme tu provedeno on smatra kao dve izgubljene godine. Đurin boravak u ovim mestima je od obostrane koristi. Tu su nastale vredne pesme od kojih su one o Gornjaku među najboljima. O slikama se samo posredno zna, jer nisu sačuvane. Sa druge strane, i ova sela u pregledu svoje prošlosti mogu da zabeleže prisustvo i rad takvog velikana.
Slično je i sa pesmom Lipar, odn. triptihom (Lipar, Ponoć, Zora). Okolnosti njihovog nastanka dobro su poznate, jer su zahvaljujući Svetislavu Vuloviću ostale zabeležene po kazivanju samog pesnika: "Bila je krasna majska noć, osuta zvezdama, obasjana mesečinom. Đura je ležao u avliji školskoj na travi - Bio je san... Već je bilo blizu ponoći. Tada ujedanput zapevaju slavuji iz obližnjeg gaja..." Prošle su nebrojene majske noći na Liparu ispunjene cvrkutom ptica. Ponekad je ta lepota prirode i pesme bila primećena od ljudi i ubrzo zaboravljena. Onda je došao učitelj koji se ovde oseća kao u izgnanstvu. Njegov prefinjeni čulni aparat uočio je lepotu nedostupnu prosečnom čoveku, a onda je progovorio tvorac stihova.
Jeste li mi rod, siročići mali,
Il su možda i vas jadi otrovali?
Nekad Jakšić peva i po deset pesama u toku jedne godine, a ove 1866. kada boravi na Liparu stvara samo pomenuti triptih. Pesme ulaze u udžbenike i često se čitaju, te su šire poznate. Slike su dostupne, samim tim i poznate mnogo manjem broju ljudi, te se o slikaru Jakšiću malo zna. Zna se o njegovom slikanju rečima, ne i o pevanju bojom. Afinitet ovog umetnika za noćne scene može se pratiti i u slikarskom stvaranju. Njegove scenske predstave odigravaju se noću. Osvetljeni prostor događanja uokviren je mrakom, tako da se posmatrač oseća kao uhoda, jer iz tame posmatra šta se u osvetljenoj zoni dešava. U pesmi to izgleda ovako:
Nasred kule karaule
pored vatre na ognjištu
Stražari se okupili...
Vatra gori, plamen liže
I po tamni duvarovi
Gorostasne senke diže.
Slična je i scena opisa vojnika oko vatre: "Vojnici su posedali oko vatre... Ćute neveselo, gledaju u plamen iako ga studen vetar čas na jednu, čas na drugu stranu povija, a senke se po poluosvetljenoj noći valjaju".
Po oceni znalaca, slikar polutamom krije slabosti postupka, a scena dobija na efektu. "Ne osećajući u sebi urođenog, izvanrednog dara, težio je da svoje pogreške i sakatosti polutamom prikrije: i to je učinilo da su mu gornje osvetljene partije črez zagasitosti donjih delova osobiti efekat proizvodile." Možda sklonost ovakvim scenama dolazi iz doživljaja tokom ratovanja 1848. godine Na šesnaestogodišnjeg dečaka čini snažan utisak prizor požara. "Bejaše noć. Plamen je po nebu lizao. Nije se videlo zvezda ni meseca. Gusti oblaci dima skrivahu ta nebeska kandila da se tim bolje pokaže divlji elemenat, koji u besu svom sve proždiraše što je sirotinja godinama u znoju lica svog podizala."
Živorad Janković | Pravoslavlje
