Lazareva subota ili Vrbica jeste prolećna svečanost koja se održava uoči praznika Cveti.Danas je u gradovima ovo isključivo dečji praznik,kad deca u povorkama idu oko crkve,okićena zvončićima i raspupelom vrbom,pevajući pesme o uskrsnjuću Svetog Lazara. Majke,tetke,strine i ujne za ovaj dan svečano obuku decu,pa čak i onu najmlađu,od svega nekoliko meseci,dovode u crkvu,kupuju im zvončiće vezane za srpsku trobojku i stavljaju im oko vrata.Ovim danom počinju veliki vaskršnji praznici.
U selima se Vrbica proslavlja drugačije i tamo je očiglednije da je to praznik buđenja proleća,koji vuče korene iz prethrišćanskih vremena.
Takovci su organizovali povorke lazarica i dodola.Lazarice su bile udešene,čiste u novim odelima,bogato okićene,predstavljale su dolazak letnjeg perioda.Bile su rado dočekivne po kućama,darivani su im hrana i piće.
U Gornjoj Pčinji postoji legenda o dve sestre,koje su mnogo patile za rano umrlim bratom i svakog dana odlazile na groblje i kroz plač dozivale: ''Lazare!Lazare!''.Bog se sažali na njihov bol i vaskrsnu Lazara.Navodno ,u spomen sestara i brata Lazara,od tada se u Pčinji održava običaj Lazarice.Najpoznatije,one koje su se i najduže sačuvale,jesu iz sela Surlice kod Trgovišta.
Grupu lazarica čini šest ili više neudatih devojaka 14-20 godina,i to dva lazara i četiri lazarice-dve prednjice i dve zadnjice.Prvi lazar je najstarija,najviša i najlepša devojka,a zadnjice su najmlađe i najsitnije devojke.Ponekad su to i devojčice od sedam godina.Zadnjice su devojke koje prvi put učestvuju u lazaricama.One će naredne godine biti prednjice,a zatim muški ili ženski lazar.Ova postupnost ukazuje na prvobitni obred inicijacija-uvođeje devojčica u red devojaka.Rano ujutru lazarice oblače svečanu narodnu nošnju,a u tom im pomaže lazareva majka.Oblače starinsku dugu vezenu košulju,jelek,starinsku crvenu suknju,vutu,tzv.pervaz sa šarama u obliku kola-romba,pojas,crne vunene čarape i opanke.Spreda preko pervaza za pojas pričvrste vezenu maramu,a sa strane po jednu sličnu manju maramu.Oko vrata stave ogrlicu od zlatnih ili srebrnih metalnih para-žutku.Preko leđa ogrnu žutu maramu s resama.Na jeleku nose kite od manastira u obliku trouglova ili krugova.Ovi trouglovi su nalik na uzle,odnosno amajlije koje verovatno treba da zaštite lazarice od zlik očiju.Na glavi nose crvene marame koje vežu kao turban,a lazarice nose šešire ispletene od slame i okićene vencem od cveća,što ukazuje da lazarice predstavljaju i duhove prirode koji treba da utiču na plodnost.
Iz kuće lazara povorka,u kojoj napred idu lazari,a za njim prednjice i zadnjice,ide prva na izvor kod koga lazari i prednjice stoje u polukrugu,zadnjice igraju,a ostale devojke pevaju:''Dobro jutro studna vodo'',jer voda ima veliku ulogu u magijskim običajima za plodnost.Zatim se sve devojke umiju na izvoru.Posle toga vraćaju se u kuću lazara i,dok idu kroz šumu,preko polja,livada i pored ovaca ili orača,pevaju pesme namenjene šumi,polju,njivi,livadi...Pred kućom ih dočekuje domaćica i posipa žitom,a lazarice je ljube u ruku,ulaze u kuću,gde doručkuju za sofrom.Kad završe s jelom,običaj je da sve u isto vreme bace kašike na sofru.Odatle kreću po celom selu,od kuće do kuće,i pred svakom igraju i pevaju pesme namenjene prvo kući,a zatim i ukućanima.U najraširenijoj varijanti pesma glasi:
Čiji su ovo dvorovi
čiji su ovo dvorovi
što su lepo meteni
što su lepo meteni
pomela je drugača
pomela je drugača
nek izađe drugača
nek izađe drugača
nek daruje Lazara.
Lazareva subota se slavi kao krsna slava.Dok je bio među nama smrtnicima,ovo je bila slava blaženopočivšeg srpskog patrijarha Pavla,Vojka iz sela Štavice,podno planine Rudnik,u opštini Ljig,koja svake subote prodaje sir i kajmak na Bajlonijevoj pijaci u Beogradu ,slavi ovaj dan kao krsnu slavu,i to je jedina subota kad ne dođe u Beograd.
Piše: Dragomir Antonić
