Naš čovek obično "pada" s kruške. Mislite da se šalimo. Obratite pažnju na svakodnevne izreke: "Pade k'o s kruške", "Pade ko kruška", "Čovek padne s kruške pa sedne da se odmori", i tako dalje. Za razliku od jabuke, voćke najdraže našem narodu, kruška je "drvo svih demona". Pod kruškom se sakupljaju đavoli. Kad je u Poljicama jedan fratar isterivao đavola iz neke žene, molio ga je đavo da ga pusti na staru krušku u polju.

Jednom u Dalmaciji "jedan čoek" vide noću divlju krušku "svu okićenu vešticama, da se sva sjala". On se nađe u čudu. Šta da čini? Kad malo dođe sebi, prekrsti se pa opali iz puške. Veštice se od gromka pucnja razbežaše na sve strane. Ali, posle nekog vremena umre tom čoveku sin. Kad je ono baba nadmudrila smrt, ova od silnog jeda nije znala kuda će. I, kako priča narod, zalepi se za krušku. I ona proždrljiva ala što satire grožđe u vinogradu, kad se sasvim nasiti, na staru krušku će, naravno. Vele opet ljudi iz Slavonije da znaju šta govore veštice kad se mažu mašću pa potom polete: "Ni o kladu, ni o panj, ni o drvo, ni o kamen, ni o krušku Todorovu".

Čudna je ta kruška. Eto, znaju istoričari da je ona starim Slovenima u njihovoj postojbini bila vrlo drago i sasvim sveto drvo. Tako bi i na Balkanu sve do pokrštavanja. A onda popovi moraše silno udariti na sve što dotad narodu bi milo i drago. I kako to radiše? Prosto. Nešto, ne imajući kud, proglasiše svetim i dobrim da boljeg na svetu nema, a nešto opet zlim i đavoljim. Tako je, eto, bilo nekada davno. Malo je popuštala crkva, a malo opet sâm narod. Tako kruška i postade zla da gora ne može bit'.
Mada, narod ti je vazda čudan. Ponegde on i ne ocrnjuje baš tako tu dobru biljku.
U okolini Đevđelije na drugi dan Uskrsa ide procesija do kakve stare kruške. I zamislite, pop tu krušku pričešćuje: lepo joj stavi naforu ispod kore. Popovima u nekim drugim krajevima sigurno i nije milo kad ovu priču čuju.
Neki kralj, pripoveda mnogi svet odvajkada, ne htede da ide na molitvu u crkvu. Reče: "Kruščica je moja crkvica". I da vidiš, Bog ga ne pokara. Kad se pomoli, dobro mu to pomože. Posveti se.

Bio jednom jedan zaklet jelen. Tužno ga bilo gledati kako se pod kletvom mučio. Zato mlađana devojka htede da dobroj životinji pomogne. I, kako se pripoveda u narodnoj priči, dade joj majka (inače veštica) tri mladice od kruške i jabuke. Ona udari njima jelena. I vradžbina spade ko da je nikad nije ni bilo.
Govori narod kako se sveti Sava o svom danu penje na neku staru krušku oko koje se iskupe golemi čopori vukova. Onda im Sava odozgo jednom po jednom određuje nafaku za sledeću godinu. I ni jedan se ne buni. Vele, opet, da sveti Sava – kad je ono put putovao od Zete do Budimlja – na vrh Konjuha zakopa silno srebro i to pod jednom kruškom. I otad se ono mesto prozva Srebrenica. Za vjeki vjekov.
Možda ne znate, ali boljeg leka za "žutu ranu" od kruške na svetu nema. Lepo se rana istrlja kruškom pa se ova baci nasred puta. Rekne bolesnik: "Ko me uzme, ko me zagrize, na njega rana, na mene zdravlje". Onda, ne osvrćući se, beži. Opet, zna se, čovek ti prljavu krušku sa tla uzeti neće, te ona tu čeka demona bolesti. I čim ovaj zagrize, bude kako je bolesnik poželeo.
Takva je, eto, kruška. I druge tu nema.