Jasenak (Dictamnus albus) je biljka sa cvijetom sličnim jasenu, visoka pedeset do osamdeset santimetara. Cvjeta u maju, od Đurđevdana do Spasovdana. Jedna je od vilinskih biljaka. Narod je vjerovao da mu vila otkida vrh u noći uoči Spasovdana i da će ga vila odnijeti u slučaju da se uzbere i ostavi. Ispušta etar koji se u dodiru sa vazduhom pali, pa se na jasenku noću vide plamičci. Tako se nad biljkom leti širi mirišljava magla.
Ova odlika je nadahnula narodno verovanje u čudotvorna lekovita svojstva jasenka. Ne koristi se u narodnoj medicini, već njime leče vile. Stoga su dovodili bolesnika da prespava pod jasenkom i kraj njega ostavljali darove za vile (tj. večeru, obično hleb, čašu vode i čašu vina, sud sa medom), koje su se na taj način molile za pomoć. Izjutra se kopalo pod jasenkom, i šta god da bi se našlo (buba, crv), držalo se za lek koji je ostavila vila, te ga je bolesnik jeo ili pio u čaši vode.
Ova biljka mitskih svojstava rasla je oko Beograda, Smedereva i Niša, a u izobilju je ima kod smederevskog sela Petrijeva, na mestu koje se zove upravo Jasenak. Ove krajeve su obilazili bolesnici uoči Đurđevdana, naročito Spasovdana, a pominju se i Duhovi. Bolesnik bi u toku dana pronašao jasenak (koji je cio i ne nedostaje mu neki list) i peškirom bi ga označio kao zauzetog. Uveče bi legao glavom ispod biljke, sa zapaljenom voštanicom i pomenutim darovima za vile. Ovako su lečeni duševni bolesnici i oni koji boluju od uzetosti (paralize). Verovalo se da su ovi, tzv. alosani (ljudi koji su ostali bez moći rasuđivanja, govora ili pokreta), zadahnuti nečistom silom i da su se razboleli zbog prekršaja religijske zabrane (nagazili su ili spavali na nečistom ili zabranjenom mestu, kakvo je npr. vilino kolo, te prisustvovali ekskluzivnim zabavama mitskih bića). Sa bolesnikom bi došao njegov pobratim (ili posestrima), koji bi mu, kad svane, davao od meda, vode i vina, ukoliko se znamenja protumače kao povoljna. Ako na jasenku pod kojim se prenoćilo nedostaje cvijet ili listić, ili ako je neki trun upao u pokrivene sudove (sa medom, vodom i vinom), to su učinile vile i bolesnik će ozdraviti. Ako je, pak, jasenak netaknut, nema ozdravljenja. U sklopu ove sugestivne metode liječenja mogao je biti i bolesnikov san o tome kako vile dolaze i vidaju ga. Sudovi i peškir pod jasenkom ostaju kao poklon vilama. Onome ko bi ih dirnuo pretilo je kažnjavanje istom bolešću, ili čak smrću. U našem predanju se pominje noćenje i na mestima koja su označena drugom biljkom ukoliko nema jasenka (npr. pod glogom) sa sličnim propratnim običajima i uvek u vezi sa vilama.
Noćenje pod jasenkom jeste inkubacija, tj. magično spavanje bolesnika na svetom mestu, za vreme kojeg će božanstvo doneti izlečenje direktnom intervencijom ili otkrivanjem leka u snu. Inkubacija je široko rasprostranjena drevna magijska radnja. Specifičnost i naročitu arhaičnost običaja noćenja pod jasenkom pokazuje činjenica da se ova inkubacija ne odvija u hramu, već pod svetom biljkom. Ona je, dakle, prežitak iz vremena kada srpski narod još nije imao hramove. U tom stadijumu religijskih ideja biljka je prvobitno samo božanstvo, a potom stan božanstva kome se prinosi žrtva u vidu darova. Žrtva je imala svrhu da umilostivi nenaklonjene duhove, u ovom slučaju vile. Stoga srpski običaj spavanja pod jasenkom (ne bez paralela kod drugih naroda) predstavlja veoma važno i retko svjedočanstvo za istoriju religijskih ideja.
Autor: Đurđina Šijaković
