Krštenje ili — dan kada dete dobija ime obavlja se u crkvi ili u kući ako je crkva mnogo udaljena ili je u selu nema. Kum dete krštava ili ako je ostareo, on odredi svog najstarijeg sina da dete krsti, odnosno da mu „nadene“ ili dâ ime. U slučaju da je žensko dete rođeno, onda kum pre nego što uđe u kuću izuje se i izmenja mesta svojih cipela da bi po verovanju sledeće bilo muško. Majka predaje dete kumu, ali ga posle krštenja ona ne prihvata, nego detetova tetka. Sam čin krštenja je ovakav: Kum dete raspremi i stavi ga na očevu belu košulju da bi, po kazivanju B. M. iz sela Vrbića, „bio vazda u očevoj zaštiti“. A sam obred krštenja obavlja sveštenik po propisima Crkve.
Roditelji za vreme izvođenja ovog čina nisu u kući nego izlaze i obilaze tri puta oko kuće da bi po verovanju dete brže prohodalo. Posle ovog ceremonijala, u kući se ruča, veseli i opet, kao i na malim babinama, dočekuju babinjare.
Ono što je najznačajnije za ovaj običaj jeste davanje imena detetu. Nekad je kum davao detetu ime po svojoj volji, a danas u dogovoru s roditeljima. U Rađevini kum najčešće ime detetu daje po imenu nekog detinjeg pretka (dede ili babe).
U prošlosti, kako je i Vuk Karadžić[10] zapisao, onim roditeljima kojima se deca ne mogu da održe davala su se imena: Vuk, Vukašin, Ostoja i dr.
Aleksandar Đurđev,Rađevina
