Iako je u Srbiju ušla tek kada je Knjaz Miloš 1831 godine u Kragujevcu osnovao prvi bleh orkestar, truba je za samo nekoliko decenija u mnogim krajevima uspela da potisne vekovima stare narodne instrumente - gusle, frule, gajde i sl. Proneli su je i zasejali za uvek po srbijanskim brdima i ćuvicima četni i pukovski trubači po povratku sa bojišta. Kao od najboljeg ratnog druga, nisu se odvajali od starih, često izlupanih ili probušenih vojničkih truba sa kojima su se krvlju vezali. I tako je krenulo prijateljstvo za večnost. Od tada se u Srbiji uz trubu rađa, krsti, ženi, kreće u vojsku, slavi pobeda i umire. Iako se ritmam i glasnost razlikuju u svirci o livadama i stadima sa planina zapadne Srbije, u veselim igrama Istočne Srbije i dertu i sevdahu ciganskih mahala Juga, suština je ista. Srbi trubu sviraju iz duše i u sreći i u tuzi, u slavu sebi i u inat celom svetu.
Kod Srba i za Srbe je jedino pravilo da nema pravila. Protivno svim pokušajima da preko raznih exita i karnevala Evropu privolimo da nas primi (oni nas da prime a mi u Evropi bili pre njih još odavno) Nebeski narod sa Balkana rešio je tvrdo da Evropu vrati na rodno mesto - na Balkan. Zato svake godine u malo mesto Guča usred srbijanske nedođije dolazi sve više hiljada domaćih i inostranih evropljana da se napije sa izvora duše i da nauči kako od jeke muzike može da zatreperi duša i telo i vazduh i nebo. Da zauvek zapamte da posle anđela u Srbiji najbolje sviraju trube.
Saborali su se Srbi oduvek. I da slave svece, i da se provesele a često i da se dižu na ustanke. Od 1961. Bogu hvala, u Guči prave Sabor sebi za veselje, ponos i slavu, drugima za uživanje i primer. Ni najsmeliji i najlepši snovi onih nekoliko dalekovidih i hrabrih ljudi koji stvoriše sabor trubača nisu mogli da se mere sa saborom milion ljudi koliko ih će se sakupiti ove godine, svih boja i sa svih kontinenata. Ko je mogao da sanja da će crnci iz Amerike da dođu da se oprobaju u sviranju sa crnomanjastima iz Vranja. Da će japanci sa šajkačama da uče da igraju vlaško kolo, i da će slovenci sve njih van Srbije da uče da na srpskom naručuju kupus, pečenje i rakiju.
Za najveći deo posetilaca Sabor je prilika da se dobro provedu, isteraju iz sebe stres i neuroze, dobro pojedu i popiju, izigraju i izlumpuju uz trubače pa da se vrate u svakodnevicu i čekaju sledeći avgust da ponovo dođu u Guču i naravno povedu još ponekog budućeg zavisnika.
Za druge je Sabor prilika da vide Srbe i Srbiju u u veselju, jer se to poslednjih decenija retko viđa.
Za treće, malobrojnije je Sabor prilika da napune dušu muzikom sa izvora, kakva se ne može naći na internetu i elektronskim nosačima zvuka.
Za one poslednje, ali najznačajnije, Sabor je mesto za nadmetanje. Ne za takmičenje, jer je takmičenje moguće u trčanju, rvanju ili bacanju kamena, a u sviranju trube Srbi se nadmeću. Sa drugim trubačima i sa samim sobom. Za slavu i čuvenje, ne za pare.
Po sokacima i livadama gde su se pre pedeset godina šetale seoske lepotice i mladići i u kolu uz trubače iz susednih sela započinjale ljubavi, gde su se sretali kumovi i prijatelji i ugovarali poslovi i veselja danas ječe trube desetina orkestara iz celog sveta za goste od svuda. Sabor je uz brazilski karneval i bavarski festival piva postao najčuvenije mesto za provod na kugli zemaljskoj. Ako se nemci ne stide piva i kobasica, što bi se mi stideli kupusa i pečenja i vina. Dok se kod njih od pića pada pod stolove, kod nas se uz piće penje na stolove. Nije razlog piće - već trubači.