U Čurugu se više od 100 godina proizvode svilene bombone. Šarene, jednobojne, žele, orasnice, okruglaste...
Zaboravljenih ukusa, drugačijih mirisa. Svaka slivena zahvaljujući velikom majstorluku i davno izveštenim rukama. U svaku uliven dah davnih vremena. I mnogo ljubavi. Zbog toga su i uspele da obiđu sve kontinente. Prvu je napravio Rista Đorđević. U kući u kojoj se prave i danas, čitav vek kasnije.Rista je ovom umeću naučio Slavka Milivojeva, dečaka kojeg je u svoj dom primio 1934. godine. Slavko je tada imao devet godina. Ubrzo je postao čuveni šećerdžija u ovom kraju.Sećanje seže do Riste Đorđevića, još od pre Velikog rata, ali prava priča počinje kada deda Rista usvaja malo melenačko siroče Slavka, koji će čitavog veka kao nadimak nositi dedino ime.
Slavko "Rista" Milivojev, bio je i ostao legenda vojvođanskog poslastičarstva, što radeći na selu i nije bilo lako. Čurug, međutim nije obično selo, pa ni ono što je Rista proizvodio nije moglo da se zadrži na prostoru uz Mrtvu Tisu. U ta vremena, njegova poslastičarnica u centru, bila je jedno od kultnih mesta, njegova kolica sa sladoledom krstarila su selom, ali glavni autoritet sticao se na vašarima, seoskim slavama i sličnim događanjima na kojima se svet najlepše provodio. Risti nikada jedna šatra nije bila dovoljna, jer je potražnja za njegovim poslasticama nadmašivala uobičajena merila.
Vremena su se menjala, kafići su potiskivali poslastičarnice, sve brojniji "pioniri", "krašovi", "štarkovi" i drugi, doneli su jeftinije slatkiše na trgovačke tezge, a mali proizvođači su počeli da prodaju industrijske bombone, ne retko prošvercovane iz Turske ili neke druge zemlje. Ne i Čuružani. Istina, poslastičarnica nije opstala. Prodata je tradicionalnim Gorancima, ali je zato proizvodnja održavana, onoliko koliko su Slavko i njegova Đurđa mogli da organizuju i postignu. Jer, deca su se razišla za svojim sudbinama, Jelica u građevince, pa u trgovinu u Apatinu, Negovan u automehaničare (jedan od najboljih Ciginih učenika, stari Novosađani znaju šta to znači), a Živan u vodoinstalatera. Đurđina je otišla prva, nedugo zatim i Slavko. Na ovim prostorima, najčešće posle toga, kuća opusti, a naslednici je prodaju, ako mogu i budzašto, jer hiljade seoskih domaćinstava u Vojvodini doživljava sličnu sudbinu. Ristini naslednici mislili su drugačije. Porodični dogovor brzo je postignut. ega prodaje kuću u Apatinu i sa suprugom Mirjanom, koja u međuvremenu i formalno završava poslatičarski zanat, vraća se u Čurug. Od tog momenta počinje priča zvana "Bombonica".
I danas se u ovoj kući prave bombone. I danas se one prodaju na vašarima širom zemlje. A glavne bombondžije su Slavkov sin Negovan i supruga Mira, koja je i vlasnica radnje "Bombonica".Oni su osvajači mnogobrojnih nagrada za kvalitet, a zalihe proizvoda i ne postoje, jer se ovi proizvodi jedinstveni na području Vojvodine ,toliko traže,čuruške slatke čarolije su osvojile srca mnoge dece,ali i odraslih ,koji znaju da svilena,šerena bombonica nije samo slatkiš,već čitavo nostalgično putovanje u detinjstvo.
