Naziv Kapadokija je grčkog porekla, a u antičkom svetu obeležavala je veliku teritoriju u Maloj Aziji. U vreme Herodota, Kapadočani su naseljavali svu zemlju od planine Taur do Crnog mora. Južna geografska granica Kapadokije je upravo Taur, istočna reka Eufrat, severna Crno more, dok je na zapadu opasuju velika slana jezera u unutrašnjosti Male Azije.
Ova teritorija je najranije pomenuta u šestom veku pre n.e, a spominju je dvojica persijskih careva Darije Veliki i Kserks Prvi. Ime joj na persijskom jeziku glasi Katpatuka, ali se smatra da je jasno da se ne radi o persijskoj reči, kao i da Kapadokija najverovatnije znači "zemlja lepih konja".
Premalo se zna o Kapadokiji pre nego što je postala persijska satrapija. Zna se samo da je Kapadokija bila u vreme Heta veoma značajna zemlja i da se upravo u njoj nalazila hetska prestonica Hatuša. Iako satrapija u persijsko vreme, Kapadokija je sačuvala izvestan stepen samostalnosti. U jednom času, pored satrapa, pojavili su se lokalni vladari. Tako je Arijarat I, u vreme Aleksandra Velikog, postao samostalni vladara. Kada je Persija prešla u ruke Aleksandra Velikog, on je zadržao na kapadokijskom prestolu Arijarata I.
Kontinuitet vladajuće dinatije u Kapadokiji je samo prekinut kada je posle Aleksandrove smrti, makedonski regent Perdika dao da se razapne Arijarat. Međutim, njegov sin je ponovo uspostavi vlast u Kapadokiji.
Pod Arijaratom IV, Kapadokija je došla u kontakt sa Rimom, prvo kao neprijatelj i saveznik rimskog protivnika Antioha III, a zatim kao saveznik protiv makedonskog kralja Perseja. Naredni kapadokijski kralj Arijarat V u velikoj meri je pomogao Rimljanima u obračunu protiv Aristonika 130. p. n. e., koji je pokušao da uzurpira presto Pergama, države koja je u tom času postajala rimska provincija Azija.
Rim je podržao Kapadočane u borbi protiv Mitridata VI. Rat između dve sile se u velikoj meri vodio upravo na teritoriji Kapadokije, naročito u Drugom i Trećem mitridatskom ratu. Rimski poredak je uspostavljen u Maloj Aziji, time i u Kapadokiji, nakon Pompejevog pohoda u Trećem Mitridatskom ratu, 63. p. n. e.. U rimskom građanskom ratu, Kapadokija je bila na strani Pompeja protiv Cezara, a kasnije na strani Marka Antonija protiv Oktavijana Avgusta. Nakon ovih ratova, Kapadokija je bila nejaka klijentska država, bez stvarne samostalnosti. Kraj dinastije je došao konačno 17. godine, kada je car Tiberije, načinio od Kapadokije rimsku provinciju.
U ranom hrišćanstvu, stara prestonica Kapadokije, Mazaka, pod novim imenom Kesarija (Ćesarija) bila je važno episkopsko središte. Trojica kapadokijskih očeva su neobično važna za ranu istoriju crkve. Ukupno, Kapadokija je bilo neobično važna zemlja za ranu istoriju hrišćanstva. Sve do 1071. Kapadokija je bila deo Vizantije. Više od tri hiljade crkava, svedoče o pravoslavnom i grčkom karakteru prošlosti Kapadokije. Poslednji pravoslavni hrišćani su napustili Kapadokiju tokom etničkog čišćenja, i genocida koje je TuStara prestonica Mazaka je u ranom hrišćanstvu bila važno episkopsko središte i nosila je ime Ćesarija. Sve do 1071. Kapadokija je bila deo Vizantije, a više od 3.000 crkava svedoče o pravoslavnom i grčkom karakteru njene prošlosti. Poslednji pravoslavni hrišćani napustili su ovo područje tokom etničkog čišćenja koje je Turska sprovela nad Grcima od 1922. do 1924. godine.
Kad smo već kod hrišćanstva, Sveti Đorđe se rodio u kući bogatih roditelja upravo u Kapadokiji. Kada mu je otac kao hrišćanin stradao, majka se preselila u Palestinu, gde je Đorđe odrastao. Sa 20 godina bio je tribun u službi cara Dioklecijana, koji je u to vreme počeo veliki progon hrišćana. Mladi Đorđe je priznao da je i sam hrišćanske vere, kada biva bačen u tamnicu i mučen. On se neprestano molio Bogu, koji ga je isceljivao i spasavao smrti na divljenje naroda. Kada je Đorđe molitvom vasrksao jednog mrtvaca, mnogi su primili hrišćanstvo, među kojima i careva žena Aleksandra.
Car je odlučio da Đorđu i svojoj ženi odseče glave. Carica je umrla na stratištu pre pogubljenja, dok je Đorđe posečen 303. godine. Mnoga čuda, kaže predanje, dešavala su se na njegovom grobu.
S obzirom na važnost ovog mesta za hrišćane, ne čudi što se ovde mogu naći brojne crkvice, smeštene visoko u unutrašnjosti neverovatnih prirodnih vulkanskih šiljaka, kako bi bile nedostupne uljezima. U njima, vrlo često može se videti i freska upravo Svetog Đorđa. Više od 400 crkava može da se vidi u Geremu, jednom od područja Kapadokije.
