Godine 1237. mošti Svetog Save su prenete iz Trnova u manastir Mileševu. 

Pošto prođe godina dana od blaženog usnuća Svetoga Save, (koje bi 13 januara 1236 g.) i od sahrane svetog mu tela u Trnovu, u crkvi Sv. Četrdeset Mučenika, sveblaženi namesnik njegov arhiepiskop Arsenije ražali se za Svetim kao za svojim ocem i učiteljem, pa dođe blagočestivom kralju Vladislavu i reče mu: "Nije lepo ni pred Bogom ni pred ljudima ostaviti oca našeg, ravnoapostolnog učitelja, darovanog nam od Hrista, koji je mnoge podvige i bezbrojne trude podneo radi Srpske zemlje i ukrasio je crkvama, kraljevstvom, arhiepiskopskim prestolom, episkopima, i svima ustavima i zakonima, da njegove svete mošti leže van njegova otačastva i prestola njegove Crkve, u tuđoj zemlji. Tvoja je dakle dužnost, da ga na svaki način iz tuđe zemlje preneseš u njegovo otačastvo".

Kralj se veoma obradova predlogu arhiepiskopa Arsenija, pa posla svog najuglednijeg blagorodnika k svome tastu bugarskom caru Asepu sa molbom da mu da telo Svetoga Save, strica, učitelja i zaštitnika svoga. Pročitavši pismo, i čuvši i usmenu molbu od samog poslanika, car Asen se ožalosti, i odgovori: "Kada bi Sveti i sveto telo njegovo ležalo u nas bez časti i pažnje, pravedno bi bilo da ga tražite da biste mu ukazali poštovanje. Ali, pošto se Sveti upokojio u Bogu među nama, i pošto njegovo sveto telo, kao što vidiš, leži u crkvi Božjoj sa velikom počašću, šta onda zadajete truda i Svetome i nama, tražeći ga?" I tako ga otpusti praznih ruku.

Kralj Vladislav opet posla k caru Asenu još veći broj blagorodnika, moleći i govoreći: "Ako sam našao milost pred tobom, roditeljem mojim, ne zatvaraj od mene otačko milosrđe; ne ostavljaj me da se tugom potapam u životu svom. Daj mi svete mošti svetog gospodina mog i oca, da ih prenesem u svoje otačastvo". Car beše u nedoumici šta da radi, jer je smatrao da, lišiti se Svetoga, to je kao lišiti se carstva. Onda prizva patrijarha i svoje savetnike, i pitaše ih šta da radi, a oni mu rekoše da nipošto ne daje telo Svetoga, pošto velmože i sav grad negoduju zbog toga. Tada car napisa utešno pismo svome zetu, kralju Vladislavu, pa dodade i ovo: "Kada je Bogu bilo ugodno da se Sveti upokoji među nama, Hristovim vernima, onda ko sam ja da se protivim volji Božjoj, ili da se drznem uznemiriti grob i svete mošti Svetoga, utoliko pre što Sveti ništa nije zaveštao odnosno svog prenošenja? Sve, dakle, što god želiš i moliš od mene, sine moj, rado ću učiniti; samo me nemoj primoravati na ono što je nemoguće učiniti, jer mi i patrijarh i velmože i sav grad to zabranjuju".

Videći da je car neumoljiv, kralj Vladislav beše u nedoumici šta da radi. No bojeći se ukora i sramote od ljudi i gneva od Boga, Vladislav se reši da sam ide svome tastu. I posla pred sobom glasnike, da dolazi sa mnogo svojih blagorodnika, episkopa i igumana. Car Asen dočeka svoga zeta daleko ispred grada sa svakom počašću i ljubavlju. No kralj Vladislav, pre no što uđe u carske dvore, zamoli cara za dopuštenje da sa svima svojima ode najpre u crkvu Sv. Četrdeset Mučenika, da se pokloni svome ocu i učitelju i velikom Božjem ugodniku. Prolivajući gorke suze i udarajući glavom o zemlju pred grobom Svetoga, kralj Vladislav mu se ispovedaše kao živome i moljaše ga da mu oprosti ako mu je što sagrešio. I govoraše: "Znam, oče, znam, moj greh najpre učini da ti pobegneš od mene i da se prestaviš van svoga otačastva, a i sada opet okamenjuje carevo srce da nam te neda. No sažali se na mene i previdi grehe moje! Iako zbog grehova mojih nisam dostojan nazvati se sin tvoj, ipak me ne odguruj kao porod brata tvoga, i primi mene koji se kajem pred tobom, oče! Vidi moju tugu i trud moj tebe radi, i čuj veru moju. Ne ostavljaj otačastvo tvoje radi koga si podneo mnoge podvige i trudove, niti me oblači u stid i sramotu, boraveći u tuđoj zemlji. Tvojim molitvama k Bogu usavetuj cara da moju molbu o tebi ispuni, da se ne vratim prazan i beznadežan i budem osramoćen nemajući tebe sa sobom, oče".

Tako se Vladislav sa plačem dugo moljaše nad grobom, da mu i lice oteče od mnogih suza. A car ga pozva u dvor, i priredi mu slavlje veliko. No iduće noći caru se javi u snu anđeo Božji u obliku Svetoga Save i naredi mu da da Svetoga, da ga odnesu u zemlju naroda njegova. Car se silno prepade zbog toga, i sutradan ispriča svoje viđenje patrijarhu i velmožama. Oni mu rekoše da je san istinit i da je to poseta od Boga radi Svetoga, i savetovahu cara da da Svetoga da ga odnesu u njegovu zemlju, da mu carstvo ne bi snašla neka beda. I tako car, dozvavši svoga zeta Vladislava, ispuni njegovu molbu i dozvoli mu da uzme telo Svetiteljevo.

Vladislav, koji nije očekivao da će tako lako dobiti dozvolu od svoga tasta, radosno se pokloni caru i iz sve duše mu zahvli, jer svom dušom osećaše da se time obogatio bogatstvom dragocenijim od svih carskih riznica. Pošto sa episkopima u hramu bi otslužena sveta Liturgija, onda bi otvoren njegov česni grob. Telo Svetoga bi nađeno potpuno celo i netljeno, i kao da spava; vlasi glave i brada njegova behu svetle i cele, i miomir kao najlepši miris razli se po celom hramu. Tako isto i drvo i prah groba Svetiteljevog Bog obogati prijatnim mirisom i isceljenjima, tako da, čuvši za sve to, trnovski građani se u gomilama skupiše da vide Svetoga i dobiju od njega isceljenje od svojih neduga. I dogodiše se tada mnoga čudesna isceljenja, o kojima se govori opširnije u Žitiju Svetiteljevom (pod 14. januarom). Čuvši za mnoga čudesa Svetoga, kralj Vladislav se poboja da se car ne pokaje što je pristao da nose Svetoga, pa zapovedi da odmah podignu Svetoga i krenu na put u Srbiju. A građani Trnova, a i oni iz unutrašnjosti, dugo su potom dolazili k Svetiteljevom grobu, donosili svoje bolesnike, i dobijali isceljenja.

Noseći svete mošti svetog strica svog u svoju zemlju, blagočestivi kralj Vladislav radosno hitaše ispred kivota, kao nekada car David ispred Kovčega Zaveta, pojući psalme. A kad se približi sa svetim moštima Svetoga, blaženi arhiepiskop Arsenije izađe na susret sa episkopima, igumanima, blagorodnicima i mnoštvom verujućih, i učiniše dostojno poklonjenje Svetome, i celivaše svete mošti njegove kao Božjeg ugodnika. Kad narod Srpski ču o dolasku Svetoga, slivaše se sa svih strana da vidi i da se pokloni. A Bog bogato davaše blagodat od moštiju Svetoga onima koji ih se sa verom dotiču. I mnogi bolesnici molitvama Svetoga dobiše isceljenja od neduga svojih. Kralj i arhiepiskop, sa episkopima, igumanima, monasima, blagorodnicima i mnoštvom naroda, nošahu Svetoga u velikoj radosti sa psalmima i pesmama. I kad stigoše u manastir Mileševo, zadužbinu kralja Vladislava, tu ga u crkvi Svetog Vaznesenja Gospodnjeg česno položiše u grob koji mu kralj Vladislav beše spremio. I blagočestivi kralj priredi veliko praznično slavlje u spomen Svetoga Save.

Posle ne mnogo vremena, jednom bogobojažljivom i pobožnom prepodobnom starcu u manastiru Mileševu javi se u snu Sveti Sava govoreći, da njegove svete mošti izvade iz groba i polože ih ispred groba u crkvi. To bi učinjeno: podigoše iz groba presveto telo njegovo čitavo i netruležno i miomirisno, i staviše ga napred u crkvi, svima na viđenje, poklonjenje i isceljenje. I potom biše od svetih moštiju mnoga čudesna isceljenja, kao što o tome opširno govore životopisci Svetoga - Teodosije i Domentijan.

Molitvama Svetoga oca našeg Save Čudotvorca, Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj Srpski rod i sve Pravoslavne, Amin!

Prisustvo moštiju svetitelja Save u Srbiji imalo je crkveno-religiozni i politički značaj, a naročito u vreme turskog ropstva. Ni jedna ličnost kod Srba nije toliko utkana u svest i biće naroda kao svetitelj Sava, počev od njegovog vremena do današnjih dana. Nad njegovim moštima krunisan je 1377. godine bosanski ban Tvrtko za kralja Srba i Bosne. Stefan Vukčić Kosača, humski vojvoda, naziva sebe 1448. godine "hercegom (tj. vojvodom) od svetog Save". Kult ovoga srpskog svrtitelja okupljao je sve južnoslovenske narode, a posebno pravoslavne Srbe; njegovom grobu dolazili su na poklonjenje i rimokatolici i muslimani. Žan Šesno (1547) i Katarin Zen (1550) zabeležili su da muslimani poštuju grob svetitelja Save i da ga se boje. Benedikto Ramberti je ostavio svedočanstvo iz 1553. godine da Turci i Jevreji daju veću milostinju manastiru Mileševi negoli Srbi.

Ovde je prilika da se sumarno prikaže u čemu se sastoji jedinstvenost Savinog lika - Sava je prvi vladarski sin koji stiže na Svetu Goru sa željom da se zamonaši; Savin otac Stefan Nemanja je prvi vladar koji kao monah stiže na Svetu Goru sa željom da tu ostane do kraja; Sava postaje poznat po svojoj revnosti i podvigu i ništa manjoj darežljivosti svim svetogorskim obiteljima; osniva srpski manastir koji odmah ulazi među četiri vodeće obitelji na Atosu (posle Velike lavre, Vatopeda i Ivirona) sa posebnim pravima; u Kareji osniva ćeliju sa ustrojstvom dotle nepoznatim na Svetoj Godi; ove dve ustanove dobijaju svoj posebni tipik; Savin otac Simeon ulazi u spisak svetogorskih svetitelja koji nije dug, te se stoga tu teško stiče mesto; u teškim vremenima latinske okupacije tek preko Save uspostavlja se veza Svete Gore i vizantijskog cara u Nikeji kao njenog zakonitog gospodara; Sava je osnivač i prvi poglavar samostalne Crkve u Srba. Sava kruniše prvog i dotle jedinog pravoslavnog kralja; sa svoja dva putovanja u Svetu zemlju spada među najveće putnike svoga vremena. Sava je pisac, diplomata koji lično ide u misije najvećeg rizika, što se retko sreće pre i posle njega (boravak u Solunu i Carigradu za vreme latinske vlasti, kad tu nije bilo mesta za pravoslavnog episkopa); po biografu, dobijao je pobede bez rata; posle upokojenja i proglasa za svetitelja dobija štovanje i u Crkvi i u narodu podjednako kao što je imao i za života; uz to, spaljivanje moštiju nekog svetitelja nije česta pojava.

O stolovanju Arsenija njegov biograf govori naizgled opširno, ali sa malo činjenica. Žitije ima ton propovedi sa ciljem da pouči, ne da saopšti. Ovakva namena žitija nazire se već iz naslova Teodosijevog spisa Žitije i podvig u pustinji sa ocem i zasebno putovanja, a delimično i pripovedanje o čudesima svetog oca našeg Save, prvog arhiepiskopa i učitelja srpskog... Već iz ovoga se vidi da tu neće biti reči o Savinom upravljanju Crkvom. Toga se držao i arhiepiskop Danilo u svojim biografijama arhiepiskopa. Uskraćivanjem konkretnih podataka o arhiepiskopu Arseniju biograf nanosi „štetu" i manastiru Žiči, jer time i znanja o njoj su oskudna. Za vreme stolovanja ovog jerarha malo smo obavešteni i o političkoj istoriji srpske države. Zvuči neobično, ali zahvaljujući Savinim biografima, bolje poznajemo prve tri decenije 13. veka nego sledeće tri.

Spaljivanje moštiju Svetog Save

Svake godine, 10. maja, Srpska Pravoslavna Crkva molitveno se seća i obeležava dan spaljivanja moštiju Svetog Save Srpskog. Godine 1594. na beogradskom brdu Vračar, turski vojskovođa Sinan-paša surovo kažnjava Srbe. Te godine banatski Srbi su podigli ustanak protiv turske vlasti. Lik srpskog velikana nošen je na zastavama. Kao kaznu za ovu bunu u krvi ugašenoj, Sinan-paša je naredio da se mošti najvećeg srpskog svetitelja donesu iz manastira Mileševe, gde su se nalazile preko 350 godina, i spale. To je trebalo da uništi svetiteljev veliki kult u narodu, a sa njim i sve nade za oslobođenje od osmanlija. Mošti Svetog Save bile su, po rečima istoričara, „izvor srpskog državnog legitimiteta" i „simbol srpskih tradicija o državi i nezavisnosti". Kako beleže savremenici, ovaj zločinački čin je bio propraćen nepogodom, gradom i olujom. Pepeo prosvetitelja srpskog bio je raznet na sve strane.

I gde god je trunka pepela mu pala,
tu je nova ljubav k' rodu zasijala!

Jovan Jovanović Zmaj

Međutim, spaljivanjem moštiju svetiteljevih, paša ne samo da nije ugasio svest o svetom Savi u narodu, nego ju je još više ukorenio.

Telo svetitelja je spaljeno, ali je iz tog plamena iznikla nova snaga koja je i danas prisutna u srpskom narodu i njegovom pristupu pravoslavnoj veri.

Izvor: Mitropolija crnogorsko-primorska