Prvi srpski ustanak predstavlja početak srpske revolucije, koja je po mišljenjima istoričara trajala do 1815. godine, odnosno zajedno sa Drugim srpskim ustankom. Postoje stavovi po kojima se revolucija završava sa turskim hatišerifom iz 1830, pa čak i onih koji sežu do 1918. i kraja Prvog svetskog rata. U svakom slučaju, Prvi srpski ustanak je početak srpske borbe za oslobođenje, odnosno predstavlja rađanje srpske moderne države u 19. veku. Kao takav on zauzima veoma posebno mesto u istoriji Srpskog naroda i države, te se njegov početak danas obeležava kao Dan Državnosti Republike Srbije, 15. februar.

Prvi srpski ustanak je pokrenut kao reakcija na janičarski režim u Beoradskom pašaluku, a kao svoje ciljeve je imao oslobođenje od Turaka, vaskrs srpske države i izgradnju novih državnih institucija, ukidanje feudalizma i kulturni preporod.

Za početak ustanka, uzima se skup narodnih prvaka, mahom iz Šumadije u celu Orašac, na msetu poznatom kao Marićevića jaruga 2. Februara 1804. po julijanskom kalendaru, odnosno 15. februara po gregorijanskom kalendaru. Na skupu je za vožda-vrhovnog vojvodu izabran Đorđe Petrović – Karađorđe i već tada se donela odluka o pokretanju akcije protiv Turaka. Istog dana, ustanici su napali turske jedinice širom kragujevačke nahije.

Srpska ustanička vojska, iako seljačka po svom karakteru, nije bila bez iskustva. Prve ustaničke jedinice su činile narodne starešine i viđenij ljudi, a oko njih se potom okupila narodna vojska, hajduci, vojnici iz Kočine krajine kao i veliki broj dobrovoljaca iz Austrije, među kojima je bilo dosta frajkora sa vojničkim i starešinskim iskustvom. Broj ustanika je rastao od samog početka i nije precizno utvrđen. Smatra se da je u aprilu 1804. broj ustanika bio 25.000. Sa rastom ustanka, rasla je i vojska. Hajdučke čete i seljački odredi su prerasli u narodnu vojsku (miliciju) koja je bila organizovana po teritorijalnom principu, odnosno svaka nahija je imala svoju vojsku. Vojnici su prikupljani po potrebi. Na čelu vojske bio je vožd Karađorđe, a pod njim velike vojvode i vojvode koje su imale komandu nad nekoliko nahija. Nahijskim vojskama su komandovale bimbaše a srezovima buljubaše. Sela su u borbi vodile male buljubaše, a većim podbuljubaše koji su pod sobom imali desetine od deset do dvadeset ljudi. Izdržavanje vojske je u potpunnosti padalo na teret vojnika, koji su bili u obavezi da sebi obezbede odeću i hranu u slučaju poziva. Oružje ustanika je ispočetka bilo krajnje raznorodno, od vatrenog do kopalja i vila.

Prva ustnička bitka desila se 25. februara u selu Drlupi, kojom prilikom je Karađorđe sa ustanicima razbio Aganlijin odred i naterao ih u beg. Iako malih razmera, Bitka na Drlupi je dala krila ustanicima i povukla ceo pašaluk u ustanak, a Beograd pod Turcima je bio odsečen od ostatka carstva.
Bitka koja je pak dala veličinu ustanku i načinila ga narodnim pokretom za oslobođenje bila je Bitka na Ivankovcu u kojem su se ustanici sukobili prvi put sa carskom vojskom od 6.000 ljudi predvođenih Hafiz-pašom koji su poslati od Niša da uspostave carsku vlast u Baeogradskom pašaluku. Ustanici su od 18. do 20. avgusta 1805. u velikim borbama odbili carsku vojsku i naterali je u povlačenje. Pobeda na Ivankovcu je prva velika pobeda srpske vojske u ustanku i označila je otvoreni rat protiv sultana.
Suočen sa porazima u Srbiji, sultan je ustanike shvatio ozbiljno i 1806. preduzeo veću kampanju sa ciljem da ponovo uspostavi vlast u pašaluku. Turske operacije su predviđale napad na ustanike iz tri pravca: od Vidina, sa juga i iz Bosne. Usled nesihronizovane akcije turskih vojski i velike požrtvovanosti srpskih ustanika u bitkama na Mišaru i kod Deligrada Srbija je bila odbranjena. Položaj ustanika je dodatno poboljšan kada su kao saveznika dobili Rusiju koja je od kraja 1806. Bila u ratu sa Otomanskom imperijom. Od tada, akcije ustanika su bile usmerene na koordinaciju operacija sa ruskim trupama.

Ratovanje ustanika u savezu sa Rusijom imalo je promenljiv karakter usled spleta međunarodnih okolnosti i položaja Rusije u Evropi, kao i čienjnice da su Turci pojačali svoje napade na ustanike. Operacije ustanika su proširene van Beoradskog pašaluka na istočnu Srbiju, Bosnu i Novopazarski sandžak. Osetne poraze ustanici su počeli da trpe 1809. godine od velike casrke vojske koju je od Niša predvodio Huršid-paša. Porazi na Čegru 31. maja i pad Deligrada 23. avgusta su uzdrmali samopouzdanje ustanika, pogotovo u kombinaciji sa kolebanjem Rusije da pokrene veće operacije. Zajedničke operacije Srba i Rusa 1810. su uspele da poprave situaciju iz 1806. ali dalji tok događaja nije išao na ruku ustanicima. Položaj Rusije u Evropi nije bio nimalo povoljan, a rat sa Napoleonom 1812. bio je krajnje izvestan. Iz tih razloga je Rusija sa Osmanskom imperijom potpisala 28. maja Bukureški mir čiji je član osam govorio da Porta ima pravo da ponovo uspostavi svoju vlast u Rusiji. Bukureški mir je predstavljao ogromno iznenađenje za ustanike i delovao je veoma poražavajuće na njih.

Ostavši bez saveznika, ustanici su se jula 1813. suočili sa turskom ofanzivom od Vidina, Niša i sa Drine. Bez municije i opreme, potpuno sami, ustanici nisu bili u stanju da odbrane Srbiju, i Turci su 7. oktobra ušli u Beograd.

Iako ugušen, Prvi srpski ustanak je predstavljao tek početak srpske revolucije i na njegovim osnovama je građena buduća sloboda Srbije.