Vrhunski poznavaoci i istoričari umetnosti ocenjuju da je Nadežda Petrović stvaralac izuzetnog slikarskog temperamenta i snage, i osobenog karaktera, začetnik modernog slikarstva u nas i jedna od najznačajnijih ličnosti u razvoju srpske umetnosti 20. veka.
Prva je postigla autonomiju boje, prva uskladila široko obojene mase, prva finoći suprotstavlja snagu, idealu - stvarnost a naraciji - plastičnu transformaciju. NJu je srpska sredina prvobitno odbacila, da bi se danas ponosila njenim delima. Rodila se u Čačku, 12. oktobra 1873, u nadarenoj umetničkoj porodici. Slikarsko obrazovanje sticala je u ateljeu D. Krstića, Đ. Andrejevića i u Kutlikovoj školi u Beogradu, i, kasnije, u školi Antona Abažea u Minhenu.
Posle raskinute veridbe i odluke da žrtvuje svoj lični život zarad karijere umetnika,nastavila je usavršavanje u Minhenu, uz svesrdnu podršku svog oca Mite koji joj je pomogao da dobije stipendiju.U pismu ocu ona izražava neizmernu zahvalnost:
"Kome i kako da zahvalim na sreći?Oče Vama,hiljadama i hiljadama puta hvala,sad mi je tek budućnost kao slikara otvorena..."
Postala je 1893. učitelj crtanja na Višoj ženskoj školi u Beogradu, koju je i sama zavr-šila 1890. Prvu samostalnu izložbu otvorila je u prostorijama Velike škole u Beogradu 1900, a izlaže i na jugoslovenskim izložbama u Beogradu, Sofiji i na drugim smotrama. Jedan je od osnivača "Kola srpskih sestara", "Lade", umetničke kolonije u Sićevu i Srpskog umetničkog društva. U Balkanskim ratovima učestvuje kao dobrovoljna bolničarka, a početkom Prvog svetskog rata je dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije sa kojom učestvuje u borbama na Mačkovom kamenu. Umrla je u Valjevu 3. aprila 1915, od tifusa, kao bolničarka Infektivne vojne bolnice. Njena smrt je duboko potresla Srbiju i čitav umetnički svet.
Njen poslednji tzv "ratni" period slikanja, trajao je od 1912. do 1915. U duhu tog vremena dominiraju nacionalne i patriotske teme poput : "Polje kosovskih božura","Stari Prizren", "Gračanica" i "Dušanov most". Sačuvano je više od 200 njenih dela, a neka su joj osigurala naj-istaknutije mesto u modernoj srpskoj umetnosti. U njenu čast, u Čačku se od 1960. svake druge godine održava likovna smotra pod nazivom "Memorijal Nadežde Petrović".
Ona je u Srbiju donela ekspresionizam i modern slikarstvo.Nadežda je ostavila neizbrisiv trag u našoj i svetskoj kulturnoj baštini.
Šta su svetinje srpskog naroda za nju značile,o tome govori g.đa Ljubica Miljković,kustos savetnik u Narodnom muzeju:
"U svom jedinom pozorišnom komadu Nadežda Petrović je naglasila: Svi možemo izginuti ali naše spomenike moramo sačuvati. Šta su svetinje srpskog naroda za nju značile, objasnila je u prikazu Prve jugoslovenske umetničke izložbe (1904): (...) svi znamo pa i cela Evropa, da u toku 500 godina ropstva pod turcima, balkanski spomenici grčkog, rimskog i srpskog doba, nemogahu ostati nepošteđeni od vatre, rušenja i upropašćenja varvarskog. (...) Razvaline gradova Kraljevića Marka više Prilepa, na liticama planinskim, divni manastiri: Dečani, Studenica, Treskavac na Zlatnom vrhu, Sv. Bogorodice, Hilendar i ostali po celoj Makedoniji, priča o zlatnom gumnu i bakarnom itd. sve su to žive knjige, rečiti spomenici srpskog gospodstva. Ona je u svemu prepoznavala i osećala duh vekovnog trajanja Srba, za čija se prava borila, iskreno verujući da i za njih ima bolje budućnosti.
U Nadeždinom skicenbloku iz 1895, nalazimo više crteža sa motivima srednjovekovnih zdanja (Golubac, Stalać, Jerinin grad) i manastira (Rudenica, Veluće, Ljubostinja). Manastiri su joj pažnju privukli i tokom Drugog balkanskog rata (1913). Pored Dečana, tada je posebnu pažnju posvetila Gračanici. Zadužbinu kralja Milutina zabeležila je iz istog ugla u različitim svetlosnim uslovima (Crveni božuri; Kosovski božuri – Gračanica), zatim sa severa i juga (Gračanica; Gračanica). Nadahnuto, lako i samo u naznakama registrovala je bitne detalje koji su morali da se povinuju zakonima slikarstva. Ponesena njenom lepotom, razigranošću i kolorističkom živošću fasada i okoline, stvorila je dela od izuzetnog značaja."
